Učitelj

704

учио права, ипак је много знао, јер је у самоћи палана чкој много читао, п по своме здравом разуму, о свачем трезвено судио. Своје белешке из народних умотворина слао је Новаковићевој „Вили“, која их је радо примала п објављивала. Најмплије његово друштво били су професори, а нарочито ерпекога п словенскога језика. Као да су му и прилике пшле на руку да ову своју племениту жељу што јаче задовољи, јер су у истој паланци, редом, служили најбољи представници новога правца у предавању српскога језика; Д.- Довијанић, '. Поповић и А. Николић.

Његова ми је оцена била толико по вољи, да сам разговор с њиме претпоставио сваком другом.уживању, које младоме чпновнику у паланци може једна вечерња забава дати.

Тако сам, после трпнаестогодишњег, званичног школовања, ушао у четрнаесту, Амиџину школу, у коју су ме, преко моје воље, увели моји паланчани, а нарочито њихов строги критичар. Од тада је прошло много година, п ја сам у разним местима, стицајем прилика, а никада по својој вољи, морао састављати беседе за, себе, пли за друге. "При томе послу увек сам се сећао своје прве беседе календара „Орла“ п опомене неумптна критичара: Знамо ми те ваше, професорске беседе!“

ШКОЛЕ У ВРАЊУ И ОКОЛИНИ | ПРЕ ОСЛОБОЂЕЊА 1887 ГОДИНЕ (Један прилог за културну историју Срба у Х!Х геку) Од Заим. Марчића,

ПРОФЕСОРА

5), Школа учитеља Мипојка В. Веселиновића (1872.—1874. године).

Вићентије је учитељевао у Врању свега две школске године: 1870.—1871. и 1871.—1872. После његове смрти грађани врањски нису клонули духом, већ су и даље чували и одржавали своју српску школу. Они су тражили и наскоро добили из Кнежевине Србије и трећега школованог учитеља за своју децу г. Милојка