Učitelj

781

равњавају веџбањем и механичким учењем. Техника учења

састоји се у изображењу овог механизма. На реду су:

6.) Индивируапне разпике репродукције у ужем смиспу.

Добро памћење узима се као нижи степен душевног успјеха, јер се, тобож, прима само готови материјал. Но, и ова је особина врло важна, као и репродукција у ужем смислу. Али ова репродукција нешто је више него просто питање. Репродукцију представа не треба узети као просто обнављање (као што је то мана имглеских психолога), јер је просто немогуће да се једна представа јавља онако свјежа, као што је у први мах била Тако на прилику сјећање на какву личност показује све то већу инконгруентност, чим је дуже, веће вријеме.

Суштина репродуктивних процеса јесте та, да се у свим материјалима јављају промјене, јер се они увијек стављају у однос са пређашњим опажањима. Квалитативна промјена неопходна је функција наше душевне радње. Са гледишта простог памћења ствар друкчије стоји. Ова је појава ненепрактична. Та нам особина наше репродукције показује, да човјек није просто механичко створење, већ да је оно склоно за индивидуално преобрађивање и изображење. Ова је појава у неку руку непријатељска напрама памћењу.

Даровитост у репродуковању можемо свести на ово двоје:

а.) При донављању прошлих доживљаја, даровитост је тада већа, кад је тачна репродукција представа.

6.) Дјеломично препознавање јесте промјена пређашњих доживљаја, а не фотографска плоча. Човјек има више способности за унутрашње изображавање. Ради тога и људи од фантазије рђави су у погледу на меморију и лоши извјестиоци (репортери).

У репродуковању опажамо два екстрема (скрајности):

1.) давање пређашњих доживљаја; ово је минимална вијерност у повраћању представа.

2.) потпуни преображај пређашњих доживљаја; ну, овај потпуни преображај не треба узети као право квалитативно ново стварање, јер оно апсолутно не постоји.

У првом екстрему слике представа су надражаји, сјећање а у другом комбинације (сложене радње). Промјена нашег