Učitelj
828
2,
К. Кетћке Уесћеетои кипу дет Ратапећгтигд Наде а. 5. М. Мишеуег. Е. КеткКе. (Да ли узајамно утицање или паралелност 2) ;
Овде су подвргнуте темељној критици обе теорије исказане у овом наслову које једна другој конкуришу у решењу основног психофизичког проблема.
Писац полази стазом из своје Опште Психологије да ниједан створ, нити биће, не може изгубити коју одређеност, а да са тим губитком не покаже једновремено добитак, то јест, другу коју одређеност исте врсте: никаква промена не оставља празнину у природи; кад ишчезне једна одређеност, долази друга на њезино место. Тај став је нека врста принципа о одржању. После ових предходних логичких тумачења, прелази на шеорију о паралелности и разликује на њој три врсте. Једна је реалистичка, која се надовезује за Спинозин монизам. По њој су мозак и душа две реалне стране једног појединог бића, живот мозга и живот душе као два посебна реда промена који се у свом току потпуно поклапају, тако, да појави сваке промене у једном низу одговара јављање промене у другом низу. Ремке замера овој теорији прво, што се по њој не види нужносш паралелних промена на поједином бићу у погледу његове телесне и душевне стране; друго, свако свезивање различнога у једно биће, предпоставља посредовање неког трећег, некакав (етшт штоги5; а тог трећег, у коме би се тело и душа као тобожње одређености једнога бића морале налазити —- нема. Осим ако се не би хтело допустити, на недопуштен начин, да се душа, која је већ призната као нематеријална, узме за нешто материјално, телесно, што заузима место у простору. Треће, вели Ремке, по претпоставкама ове теорије човек би морао остати и у несвесном
стању душевно биће, а несвесна душа је једна бесмислица. Четврти
би се приговор могао учинити што се тело и само за себе, као одвојено биће даје узети и учинити предметом стручно-научног испитивања,
Друга је теорија о феноменалној паралелности, која, ослањајући се на Кантову науку, оглашава тело и душу за различите | облике јављања једне и исте ствари по себи. Као год што изгледа какав предмет различит кад се гледа кроз обојена стакла, тако исто може бити и два, тако рећи, „стакла свести“ која условљавају оно што је физичко и психичко као различита дејства у свести. Оба та „стакла свести“ могли би, са Кантом, назвати „спољашње“ и „унутрашње чуло“. Ту примећује Ремке умесно, да овака при-