Učitelj

666

али тај циљ етика не може одредити као циљ од опште вредности. То се може видети већ из историје морала. Шта је човек и шта он треба, сазнаје тек у развоју свога бића кроз хиљаде година и никад до последње речи, никад у

појмовима од опште вредности, но увек само из ЖИВИХ

искустава, која истичу из дубине његова бића. Свака се

пак садржајна формула о последњем смеру човечјега живота показала као историјски условљена. Ниједан морални систем није досада могао освојити опште признање. Исти се закључак може извести из психологијске анализе. Пошто немамо метафизички принцип, који нам свет тумачи, од неоспорне вредности, то се принципи моралнога живота могу апстраховати само из живих покрета и нагона, као што су симнатија, тежња за савршеношћу и за срећом и чуство обавезе у узајамним односима. Али појамно схватање тих

подстинаја и спајање тако посталих формула у једну целину

· увек је интерпретација њихова, а така је интерпретација

свагда као етички идеал или систем историјски условљена или ограничена. Штавише ти сами покрети, сложени као што су, историјски су у своме склопу као и у одношај или јачине променљиви. То се даје најзад још дубље доказати са становишта теорије сазнања. Морални суд није исказ, који би чулно као опажај или као евиденција везивања у мишљењу ујемчен био. Морални став није никад у том смислу од опште вредности, у коме је то један логички или један математички став. Осуђивање једне радње је штавише или једно чувство, један вољни покрет, који се у учионицу самом против његове, радње обрће, или нека врста репулсије, која потиче од окружујућих воља. МИ ово опирање чувства и воље, које ми као осуђивање означујемо, показује врло характеристичне разлике. Ако онај, који је формално датим обећањем везан, ову везаност своје воље том

примљеном дужношћу не поштује, находи се искључен из

области, у којој се узајамно рачуна на верност и дужност.

Ако се пак чија воља не одаје благовољењу и симпатији, коју ми према туђим невољама указујемо, но ове чувстом

и радњом повређује, то се тај из узајамне услужности и учешћа искључује, који чине веће и мање кругове људ-

скога друштва. А ако је најзад у чијој вољи изумрла тежња

за развојем и за усавршавањем, тада он бива неким бла-