Učitelj

688

је не видим на сцени живу децу, него или неке лутке или пак нека измишљена створења, којима је дат човечји облик» Ја и читаоци сложили смо се у томе, да књиге за мању децу постоје по томе, што је то правилно и природно, па уједно с тим сложимо се и у томе, да и те књиге морају бити чисто литерарни производи, и ништа друго. Нека деца у вашим причама живе, дишу, нека привлаче пажњу не само малога читаоца него и моју, нека они не драже само његову безазлену радозналост, него нека и мени послуже као факат за посматрање и испитивање; нека се ја из њих научим да на дечји свет гледам озбиљније, да децу боље схваћам, а тиме и да том децом боље управљам. Тога ради, пре него што хтеднемо писати такве приче, треба децу пажљивије посматрати, слушати шта она разговарају међусобом, постарати се да се из тих разговора сазна шта њих занима; ради поређења и ради објашњења ствари треба се почешће сетити свога детињства, — уопште треба детињу природу проучити посматрањем, и тек тада писати приче о деци и за децу. Тада ће се у тим причама причињавати и огледати прави живот, и биће интересантне не само за малу децу него и за одрасле читаоце.

У руској књижевности има један оригиналан дар, коме је увек срећно полазило за руком да нам да дечје типове, — то је Помјаловски. Прочитајте „Вуколу“, Молотовљево детињство у „Мештанској срећи“, дечје сцене у „Молотову“, у „Брату и сестри“, па ћете се зачудити оноликом посматрачком дару и вештини представљања и нежности пишчевој, чије је срце способно било да се живо, осећајно, одзове на дечје и радости и туге. Узмимо из његових написа два примера. — Породична група за округлим столом. Отац зловољан. | - :

__Феђа (млађи син), као намерно стаде шкрипати вра-

тима, што отац није трпео ни кад је добре воље.

— Шта сам ти ја хиљаду пута казао, а2 запита он сина.

Син ћути. 1 |

= Говори!

Ћути.

—— Треба да те натерам да одговориш, ниткове један Стани тамо.у кут!

Феђа ни с места.