Učitelj

146 . УНИТЕЉ

ралним максимима. Оговарање, непоштовање старијих, крађе, клеветање, јавно исмејавање, лаж, подметање, кривоклетство, тајанствена убиства итд. јесу сасвим обичне појаве данашњега друштва. То је тек понајјаснији доказ да смо с моралом далеко дотерали у негативном смислу, да су нам појмови и погледи о њему посувраћени, управо „помућени“, и да смо дотерали до неморалнога виртуоства. Бгоизам као да је све захватио, поплавио; алтруизам у потпуном одсуству. Једном речју: непоштење је постало врлином.

Па ко је за све ово крив» — На то питање, узгред, кратко одговарамо: сви смо свесно или несвесно радили на уништењу народнога морала. Прво, зато је криво породично васпштање које је испод сваке критике, јер се у њему развија све оно што је у контрадикцији са етичким принципима, као: лаж, крађа, оговарање, окорели егоизам итд.; друго, урођени човечји егоизам који се метаморфизирао у окорелу саможивост, пошто није сузбијан ни од кога, него је на жалост развијан намерно или ненамерно; треће, амовна неједнакост четврто, одвећ рђаво дрквено уређење, нароччто рђав начин на који свештеници долазе до својих награда; пето, рђаве и променљиве политичке прилике које су се више година одигравале у овој земљи и давале маха ширењу деморализације код чиновника, нарочито полицијских, а од ових се после преносило и на масу народну, итд. Главни су узроци изнети, а на сваки начин има их још.

Данашње друштво и држава ставили су у задатак, бар тако се на први поглед чини, да морал шире: црква, школа и у неколико земљорадничке задруге. Да разгледамо колико који од ових фактора ради за ширење морала.

О црквеним представницима нема ничега похвалнога да се рече; дисциплина је сведена испод нуле. Свештеничко наплаћивање за чинодејства прелази у обично уцењивање и пљачкање. Ово особито деморалише народ, јер се зна да пример у васпитању игра значајну улогу, те онда није чудновато што смо дотерали дотле, да је особива» реткост наћи у истини поштена човека. Свештеници, ти посредници између Бога и грешнога роба, дају пример својој пастви да није могућно бити поштен ако се хоће да егзистира у данашњем друштву: они, додуше, не говоре речју, али зато чине делом, које има јачи васпитни утицај на своју