Učitelj

262 УЧИТЕЉ

револуција, која је покушавала да преустроји друштвени склоп, ослањајући се на погрешке психолошке теорије мислилаца ХУШ века. Ови су решавали све социјалне проблеме априорним путем. За њих није постојао живи човек, нераскидно везани са својом расом и средином, човек подложен страстима, заслепљен предрасудама и незнањем, руковођен уским егоизмом: Они су имали пред собом хладну, вештачку схему човечју, апстрактног бића, лишеног страсти, али снабдевеног разумом и осећањем слободе, које се руководи у својим поступцима само прописима чистог разума и правилно схваћених ннтереса. Отуда — теорија „дру"штвеног уговора“, отуда — правничке норме, које утврђиваху неограничену слободу индивидуалности, право личне сопствено“ сти, потпуно немешање колектива у личну борбу за опстанак, отуда — илузија слободе, једнакости и братства, изузија стога, што је стварни живот са стварним, а пе апстрактним људима, показао сву привидност маштања о социјалној срећи, подигнутој на горњим начелима. Слобода борбе за опстанак, неограничена, никаким мешањем друштва, довела је до економског подвлашћења_ слабих силнима, рада капшталу; створила се нова форма росетва. у којој речи „братство и једнакост“ звоне као горка иронија Савремани наш живот са његовом незадржаном тежњом ка колективизму, ка обуздавању индивидуалистичких тежења, о његовим кооперативама, синдикатима, трестовима, са радничким законодавством и све јачим мешањем државе у економске односе класа што се боре, служи као најбољи доказ неумесности тео-. рије, која је заснована на нетачном поимању психике индивидуалне и социјалне.

Мислиоци из доба француске револуције били су убеђени, да се друштвена срећа може постићи само путем слободне борбе личних интереса; они су сматрали човека по природи добрим и с тога су држали да његов егоизам, остављен самоме себи и сабран са егоистичним тежњама других, тако исто добрих људи, | може дати као резултанту опште добро. Мешање државе или каквог било другог колектива њима је изгледало недопуштено, па и преступно. С тога је Шапелје, један између чланова организационог већа, био потпуно доследан, кад је предлагао, у име пуне слободе личности, да се заведе закон, који ће смртном ка-

зном казнити свакога, који би поумио да организује радничке

савезе и асоцијације, ради заштите њихових „замишљених“ општих интереса.