Učitelj

7254 ХУЧИТЕЉ

физичким проблемима. У овом параграфу г. П. је учинио страховиту пометњу отуд, што не само, као што смо видели, не познаје · модерну хипотезу узајамног дејсшва, нето ју је с једне стране побркао с метафизичким дуализмом Декартовим! а с друге стране са супротном хипотезом, са психофизичким паралелизмом и, најзад, са питањем о слободи воље (Т. ј. о „независном“ психичком каузалитету), коју г. П. енергично — и то метафизички, не само психолошки! — заступа. Отуд г. П. може тврдити и да „постоје две (!) врсте психичких каузалних низова: један чији се почетни члан налази и други чији се почетни члан не налази у физичком свету“.= Али мало пре тога вели г. 1: „непосредне каузалне везе међу психичким објектима пре свега ретке су и друго немогућне су без одговарајућих каузалних веза међу физичким објектима“.3 Како. се то двоје слаже, шта је управо мишљење г. Петроијевића, иостоји ли ишли не постоји Психички каузалишеш, — то је овде немогућно увидешп.

Г. П. није успео да уђе у дубину овог питања. Питање о односу каузалног принципа према закону одржања енергије и значају једног и другог, нарочито овог другог; 0 иреверзибилности психичке енергије (т. ј. о немогућности њеног враћања у физичку енергију), —- у колико се у опште може говорити о психичкој енергији;: о томе, да ли се физичка енергија уништава при прелазу у психичку енергију или не, да ли је тај прелаз у опште могућан — | та и многа друга Потребна претходна научна питања, једино научна и једино потребна питања у овом проблему чије је решење врло разнолико, — и не постоје за г. Петронијевића.

Да је та питања себи поставио, г. П. би с присталицама пси"хофизичког паралелизма који и он заступа до половине» —- од: половине игра слободна воља своју метафизичку улогу и у емпиријској Психологији, — морао тврдити, да закон одржања енергије искључује узајамно дејство душе и тела и нагони нас да прихватимо паралелизаме у место што г. 11. спори овај основни закон

1 Декарт, у осталом, није први, како се то чиниг. Петронијевићу, одвојио душу од материје, нашавши „разлику међу њима у томе, што је материја просторна и несвесна, док је душа непросторна (недељива) и свесна“. — ћђ. стр. 26. У својој расправи „Философија светог Августина“ (у: „Гласнику православне цркве, 1911. г., бр. 14., стр. 227.) ја сам казао да је још Августин учио да је душа „једно нематериГално, непросторно биће, са свим различно и много ~узвишеније од тела“. Исп. Августинове: Сопезаопез, УП, 1, Ре зршии еј Шега, 1, УП—Х, итд.

2 (сн. емп. Пе, стр. 32. У оригиналу нема курзива. 3

8 Тр. стр. 31.

а Ерртоћаце, 0. с., 5. 36; Жипаб Огипаг. 4 Грб Ра, Ва: Ш. 5124. Сам г. П. говори о „духовној енергији“. — Осн. емп. Ис“ стр о2

5 „Да је прво тврђење психофизичког паралелизма тачно, 'о томе не може бити сумње“, вели г. П. — ђ. стр. ЗЕ А то „прво тврђење“ је „да свакој психичкој појави одговара један физиолошки процес“. — Јђ. стр. 29 Дали и слободној вољи“, која је по г. Петронијевићу, као што ћемо доцније видети, независна чак и од пси. хичких процеса, одговарају физиолошки процеси >

6 Нисго Мипзјеђега, Отипаунсе дег Рвусћојосје (Ва. 1: Рипсртеп дег РзусћоЛоле), 1900., 5. 406. — У негативном смислу: Зетуац,, о. с. Ва. |, 5. 583.