Učitelj

185 УЧИТЕЉ

после лутају у животу. Отуда велика стега не навикава, на васпитава, него дресира. А кад ње нестане, онда се тек покаже колико је варљиво оно што је она привидно била створила. Јер се најчешће они, који су у младости стезани, доцније одају најбезумвијем и најраспустнијем животу.

И ако народ вели, да је „батина из раја изишла“, опет он вели и: „Удри зло да је горе“ и „не седлају се коњи вилама“. Значи, казне само понегде помажу. А милом се може много више.

„Волови се бију“, вели народ; па и њих бије само онда, кад неће.

да вуку. А кад отац кара своје дете, па понегде хоће и да га удари, добро је што га мајка брани.

И код „судбине народ у многоме има право. Доиста, има нешто, што није у нашој власти и што је јаче од нас, чиме ми не можемо управљати, па било то у нама или ван нас. Негде су то особине телесне, негде душевне, негде обоје; а негде су спољне прилике и стицај њихов, које учине, да нешто с дететом или ч0веком буде овако или онако, добро или зло; и ми онда кажемо, да је дете „срећно“ или „несрећно“. и да му је тако „суђено“. И отуда оно: „Сваки са својом судбином“. И то је веровање добро докле је тачно и докле улива наду на боље, на добро. Али чим оно пређе извесну границу и стане да нас спречава да чинимо оно, што ми можемо и шта треба да чинимо, оно је штетно и прелази у празноверице.

А да и народ ово назире, види се и из онога што и он зна, да „све има свога узрока“. „Како дробиш, онако ћеш и кусати“

— јасно казује, да ономе што ће бити, или што бива, има узрока, ·

и да је он у многоме у нама. „Ако ветар сејеш, жњећеш буру“ „Ко зло чини, зло и дочека“. „Од зла добро доћи неће“. „Како сејеш, онако ћеш и жети...“

Дужност нам је дакле, да чинимо све што можемо. А што не можемо то нек остане — судбини и срећи.

Народ је лепо схватио и улогу материну у васпитању. Доиста, најнесрећнији је онај, који не зна за љубав материну. Јер само мати може да воли бескрајно. А дете, однеговано с таквом љубављу, мора и само волети. Оно зна шта је љубав; оно је њу осетило; оно је одрасло у њој, и оно „има срца“. А срце нас чини срећним или несрећним много више него разум. Отуда и деца мајку више воле (а оца се више боје)“. Али баш зато, што је љубав материна безгранична, она може да буде и „слепа“, те да не види мане дечје. Па и то је донекле. добро. Јер кад би она знала за

аи: