Učitelj

866 УЧИТЕЉ

Дечје играчке „СИТНИЦЕ“ ЗА КРУПНУ ТЕМУ)

У атељеу мога пријатеља упознах се ових дана с једним младим господином од девет година. Господина Ивана је уметник сликао, а да би му време мало прекратио, метнуо је пред њега пуно књига са сликама на један сточић. Ту бејаше повећа хрпа најлепших дечјих књига, све у лепом, модерном и скупоценом издању, с најживљим бојама и понеким заиста уметничким цртежима. Али их млади господин летимично разгледа, на лицу му се указа за сву лепоту само један блазиран осмејак и рече с изразом који одбија: „све ми је ово познато; ја сам до сада много више подерао“.

У овом тренутку се у мени магловито јави моје детињство. Родитељи ми нису могли куповати књига са сликама и једина књига, коју сам имао, то је доста поцепан „Робинзон“, поклон од једног друга. Али је овај „Робинзон“ постао истински пријатељ мог срца, ја сам га носио са собом готово непрестано и чувао га и онда, када сам већ читао Шопенхауера и Дарвина. И данас се још понекад с радошћу, помешаном с тугом, сећам чаробних часова, за које имам да захвалим мом „Робинсону“.

Нисам имао књига са сликама и не памтим да ми је ма кад купљена каква већа играчка. Добро се сећам да су била за неко време мој идеал колица, али ми тај идеал није могао бити никако остварен. Место тога су ме родитељи сваког лета водили у село старим, сиротним људима, где такође нисам добио никакве „играчке“, али сам нашао хиљаду ствари, које су ми чиниле радости и које не могу заборавити. О прекрасном прављењу воденица у јарковима поред пута нећу ни говорити, јер треба живети у селу да би се могло то уживати, а при том никако не сме бити мамице, која пази да су панталоне "чисте. Али какво благо ја скупљах у шуми и пољу и како бејаше на цени оно у зиму код мојих малих пријатеља и пријатељица и како лепе игре помоћу њих измишљасмо! Ту су биле шишарке, лепи глатки каменчићи и чудновате љуштуре од пужева, јелове и борове шишарке, лешници, лептири и бубе; осушено цвеће и лишће, иглице од четинара, које смо одвајали у свежњеве и сјајна свила кукуруза, којом смо водили најживљу свиларску трговину. ј

И уз ове слике из моје младости да испричам ову супротност.

Прошлог лета сам тражио једну госпођу с њеном децом кроз шуму и још данас ми је у ушима, што сам онда чуо: „Ах, Боже, шта