Učitelj

ОПШТА ПЕДАГОГИКА БОР

ће моћи да се сети њихове слике! Колико опажања мора претходити, па да дете разликује предмете, као бочицу с млеком од играчке, оца од мајке и др. Овај ступањ способности за разликовање, одговара ступњу разумевања код речи. Ступњу употребе речи одговара ступањ слободнога, потпуног и тачног репродуцирања, који ми не постижемо о већини предмета чак и оних који су нам најближи. Отуда долази да ми често са чуђењем откријемо, како слабо познајемо и ствари које нам дан на дан пролазе кроз руке. Тако нпр. ми често не знамо колико дугмади имамо на прслуку; да ли је већи кажипрст или домали итд. Све те представе, поред многобројног опажања не развијају се даље, јер ми нисмо принуђени да описујмо и објашњавамо те предмете. Томе је крив језик, који нам сваком речју даје у руке симбол који се да лако запамтити, а по коме се предмета лако сећамо и без описивања. Ко је пак у животу принуђен на описивање и разлагање, он задобија и тачније представе њихових алата до потпуне зрелости за репродукцију. И пошто језик у извесном смислу спречавао образовање наших представа, то је борба модерне школе тзв. школе рада против просте говорне наставе потпуно оправдана. Психологија је на основу испитивања говорних обољења наишла на исти однос између говорења и слушања, као и између писања и читања. По тим говорно патолошким појавама може се са доста сигурности доказати, да су извесне говорне функције везане за одређене делове мозга, и да повреда некога од тих делова има за последицу губитак извесне функције. Нпр. при обољевању по његовом проналазачу названог Брокаовог — места, губи се говорење. Пацијент чује и разуме, чита и пише сваку реч не може више да изговори, и ако су органи за говор сачували своју по-

зависи прво од интензитета основних осећања: интензивно сећање муње уопште ће оставити за собом разговетнију слику сећања, него какво слабо светлуцање. Али су. за оштрину слике већања други фактори тако исто важни: тако поименце и овде понови трајање и учестаности.

1 Има случајева говорних ремећења који нам јасно показују, да су усмени и писмени говор два одвојена говора, од којих један може и да се изгууби да се тим другим не окрњи. Тако наводи С. Мопаћоу у „Егоеђгшзаве дег Рћучојове“ 1907. стр. 552. један случај, где нека пацијенткиња „напослетку већ ништа не говораше. Читање, звиждање, пљескање рукама итд. све беше за њено ухо неразмршљив шум. Али је ова болесница могла да чита и пише, а беше и добро оријентисана“. Овде долази и многопомињани случај Фогтов, који је још могао читати и писати, и изгубио је разумевање речи.