Učitelj

и СИ Ко љ ОВИ ј А 545

ричке. Педагогике. „Емпиризам, који ипак не смета педагогици о којој је реч“ — вели Бине — „има своју теорију, своју доктрину. Али та доктрина није одређена и није чисто литерарна. Она је само скуп празних фраза, које се чак не могу ни критиковати, мисли у њој изложене толико су расплинуте, све су изречене недовољно јасно зато што су нетачне. На ову непоузданост Емпиричке Педагогике указује и познати немачки педагог Лај, с чијим је популарним погледима из његовог славног дела „Експериментална Педагогика“ корисно да се упознају учитељи. Он находи да је Емпиричка Педагогика постројена на несигурној основи голог емпиризма, слепе догматике, празне спекулације, непоузданог генералисања, сумњиве дијалектике.“ Такве оштре оцене о Емпиричкој Педагогици, која је постала на посматрањима учитеља — и практичара и коју често називају рецепшташком, у знатној мери су умесне. Јер, та посматрања су вршили људи, који нису умели посматрати правилно, тј. систематски и с напред одређеним планом, мада су стајали врло близу васпитног посла и често имали љубави према њему. Ова су се посматрања збирала случајно, тако рећи на дохват и нису се критички проверавала, због чега је у њима било тешко разликовати истину од заблуде, пшеницу од кукоља, баш као иу посматрањима спасоносних моћи права старих гатара, које су понекад лечиле добро, а по некад и тровале. Тако исто и између добрих наставних метода, који су израђени на пракси, наилазимо и на такве, који не могу издржати ни најмању критику, но који су, због тога што су освећени традицијом, јако одомаћени у школи. Уосталом, осим неумења посматрати, учитељи — практичари нису умели правилно да схвате и протумаче душевна преживљавања дечја за време школскога рада. Само генијалним педагозима — реформаторима васпитања, као што беху Коменски, Лок, Русо, а нарочито Песталоци и Фребел, полазило је за руком, мада не увек да потпуно стану на дечје гледиште и да запазе — да је хоризонат дечјег схватања врло узак (Коменски), да се дете развија вежбањима под утицајем интересовања (Лок), да деца имају своје сопствене мисли, које не личе на наше и да су до прелазног узраста (до 12. године) мало способна за апстрактно мишљење (Русо), да дечји развитак није ништа друго, него развијање његове способности помоћу саморадње, везано за непосредно посматрање стварног живота и личног преживљавања (Песталоци, Фребел) и да се деца с тога не могу оптерећавати знањима, особито апстрактног жарактера, да се ни разум, па ни памћење не развија учењем на-