Učitelj

558 УОЧИ ТЕ ЈБ

лекару излечи прво себе. Е, али човек је рођен по образу и подобију божјем, чиме је самим рођењем стекао право на образованост. Али питајте ви тога преимућника и господара свију живих: створова на земљи — човека, зашто он назва магарца магарцем, зашто му се потсмева, зашто га презире, кад он нема ни из близа "у оноликој мери све особине, које човека чине човеком, а магарац. их и без тога имена у много већој дози има и од човека, а то су радљивост, издржљивост, трпељивост и скромност. Јели то довољно за једнога човека да има фино одело, углађене манире и да носи име образована човека, кад он то-није још. Може ли неко некоме: дати оно, чега он сам нема» Усљед тога ми с правом можемо запитати: ко је тај који се осећа моћан и способан да просвећује народ» Одговор би био: образован човек. А који је то образован

човек» Кад једном Христу приведоше једну блудницу да јој суди.

рече: ко од вас није учинио никакав грех нек се први баци каменом на њу. И нико се не нађе. Слично томе могли би и ми да се запитамо: ко је тај који се с правом може назвати образованим човеком да може друге образовати. Или: ко се од вас осећа пот-

пуно образованим човеком, нека се баци каменом на оне који су необразовани. Знам да нико не би имао куражи да се јави. Али.

би сви они који носе име народних просветитеља имали могућности да послуже том послу и са таквим образовањем каквим располажу. А какво образовање они треба да даду народу

Толстој вели о томе ово; „Ја знам, вели он, једнога човека, који често греши у говору и писању, а међутим зна да начини

кућу, да удеси пут, да ради на наковњу, да рукује са коњима и | рогатом стоком, зна својство земље, уме одредити време за усев:

и жетву, уме спремити себи обед и зна опходити се са људима. Колико сам му пута казао: ви сте образован човек а не ја! Обра-. зовање се не састоји у голом брбљању речи већ у потпуној спреми за сваковрсни живот и сопственој тежњи човековој за савршенство.“

Ова прича Толстојева подсећа на ону причу о оном цару г0-

ведару, или на онога попа, који је свршио богословију а није знао да оседла коња кад је пошао у парохију, или на послетку на један мој доживљај: кад се једном ја и мој кочијаш изврнусмо у снег са саонама и коњи покидаше амове, у сред планине, беше ноћ. глуво доба, а снег сипа. И да још кочијаш није знао да свако парче ама намести онде где које треба и да запрегне коња, остали би. у планини да нас заспе снег.

2, ДЕ АНИ.