Učitelj

психошла ки јаА 655

које треба решити зато, да би они у посебним случајевима показали своју корисност. Ми морамо да учврстимо дидактичке захтеве Коменскога и Пестолација. Шта је природно у посебном, конкретном случају наставе Шта је природно при аперцеповању одређеног предмета или процеса за ово или оно дете у даном случају» При постанку ових питања треба мислити о умним ступњевима развићи, 0 типовима аперцепције, о радним способностима итд, тј. о оним стварима са којима нас упознаје Дечја Психологија и Индивидуална Психологија“. Истина захтева да се призна, да су напреднији представници Емпиричке Педагогике, као на пр. Песта. лоци, увиђали потребу да се при решењу практичних васпитних питања (шта да се учи и како) треба ослањати на тачна посматрања дечје активности за време школског рада. Песталоци је, по речима професора Мојмана, стално радио на томе, да своје педагошке методе ствара путем њиховог проверавања на пракси, не осврћући се на предрасуде педагошке теорије. Па ипак му се није дало да створи уређену емпиричку систему васпитању, а то је било у главном, због његовог недовољног образовања, а особито због празнина у његовом психолошком знању. Други покушај да се нађе нов пут за наставу, по Спенсеровом мишљењу није испао за руком стога, што је он аперцеповао и спровео у живот неколико педагошких мишљења, (на пр. о свемоћном значају метода у васпитању, о форми, о броју, и језику, као природним елементарним наставним средствима), која су са психолошког гледишта потпуно лажна. Уосталом, педагози — практичари ретко су и радили на стварању васпитне системе, већином су се задржавали на решавању посебних васпитних питања, која је истицао живот.

Овога су се задатка много чешће прихватали представници спекулативног, теоријског правца.

Чим су постале школе, чим се створило више или мање васпитање с планом, философи научници, друштвени радници запазили су да оно (васпитање) може служити као моћан фактор прогресу, као средство за улепшавање човечје природе, као каква архимедова полуга, са којом онај може преврнути свет, који може с њоме руковати, који за њу може наћи тачку ослонца. Где њу треба тражити» Како мора бити организовано васпиштање па да достигне свој смисао, да одговори оном задатку који му се постављају» — Дакле у оно време када су педагози практичари претресали питања: шта да се учи и како, људи који замишљају о бољој организацији васпитања, заинтересовали су се природно пи“