Učitelj

О 'Гундулићевој Етици 121

(О младости ташта и плаха, која срнеш с неразбора без бојазни и без страха, гди погуба тва се отвора,

Смиона си и слободна, зашто нејмаш мисли у себи; трудна дјела тим су угодна, а најтежа лака теби...

"Подсетивши како је млађано самопоуздање утопило Икара и сажегло Фаетона, и како није давало мира цару Лесандру (Александру Маћедонском) — песник саветује младог цара Османа:

Твом зеленом прималићу зрелијех дана јесен доћ ће: прије времена немо: у цвићу слави твојој трунит воће.

"Тако густи гај сред гора лијеп, се и зелен здвор замјери, а у тамни скут затвора

љуте змије, крле звијери,

Има у Гундулића једно, обично превиђано, место које заслужује да се видније истакне. Он је био на висини савремене му учености, па је и у приправу за израду епопеје унео био знатну студију историјску, географску и етнографску. Па и ако песник првог реда, Гундулић је ипак знао да је, на пример, Олимп планина која висином својом може импоновати тек кад се посматра с поетског гледишта. Зато и каже:

Брда приклони и низоци бријези су ово свеколико; гласовити ну писаоци успеше их на толико.

Тада се сећа прошлости свог народа и славних дела његових која туђем свету остадоше непознага, па разлаже:

У писмијех узрастише

мале овако ствари у себи;

а велике с: изгубише, јер ко,ће од њих писат — не би,

Он би желео друкчије предузимљивости, за коју нико није мали и незнатан: |