Učitelj

Етички назори Симе Милутиновића 389

Нек разгађа тко с не чује моћи.

О страдању спомени су ради.

Прекаљеност свему одољева. Колумбија из пучине никне,

Кад одважник науми је наћи!

Тко ће да се завичајем дичи, Мудро с о њем дужан и старати. Вука прије згледај — уловљен је, Али није — он згледал те прије, Ил те смакоиљ ти се омако.

Човек пада, него витез нигда!

Милош крвју загушиће Вука.

Дјела зову — дјејема с одзивајмо! Несрећа је јуначкоме духу

Што и север у међудневицу

А под самим полутаром света Што је гвожђу вагра и водица: Једна кује, друга прекаљује.

Јунаци су тек небесно јато!

Када грми свак се боји себи,

Куд ко могне тамо с' и уклања,

Миш у рупу, змија у стијену,

Пак и орлић крилма под облаке,

Ђе је тихо и сунашце сјаје

Кад наниже муња с прућав трешти Ал куд чоекрг Муж и јунак јавни,

Кад премеждја окружи га бездна, Духом дигне с, прелети бједствија.

Увези је с тим особина душевне снаге — поуздање у себе. Она је управо допуна прегалаштву. Милутиновић светује:

Свак о себи најрадије с бави! Тешко л' томе тко с у другог узда, Остављен је собом и другијем.