Učitelj

Холова Генетичка Штудија Детета 315:

љају чак можда и само једном у животу, и то само у неколико ретких индивидуа; иступи који се, можда, никада не помољају. изнад прага, већ се огледају у аутоматизмима, актима, држању, стварима које су занемарене, тривиалне и случајне, ствари о којима Дарвин вели да су често најзабатаљеније. Морамо ићи у школу народне душе (70/К- 50Ш1), проучавати злочинце и дефективна бића, животиње а морамо се донекле повраћати и на Аристотела да преиначимо психологију на темељу биологије и да реализујемо: да душу најбоље познајемо онда када смо најбоље кадри да јој испишемо историју у свету и да нема. финалитета изузев формула развића“.

Ерл Барнес, у својим Зшфе in Education („Штудије у Педагогији“) даје нацрт специфичких метода иза којих требада следе подаци (св. |, 5—14). Гледиште овог Барнесовог нацрта јесте и становиште професора Хола:

1. Просто посматрање у свакидашњем кућевном животу. Већи део овога јесте несвесно, али посматрач долази ближе до правог детета него ли: ако се учауриу психолошку номенклатуру и уплете у вигове формалних нацрта. Додуше педагогија не може зависити од учитеља који су несвесни својеуметности или вештине. али из ове методе несвесног проучавања, увек ћемо пожњети доста добру жетву мудрости.

2 Различише писане збирке, без икакве хипотезе. Збирке се чини личним опажањем, читањем и слушањем. То су збирке различитих писаних рекорада или рабоша дечијих активности.

3. Лична сећања ђака. Овакав начин процедуре појачава нашу симпатију. Али овде увек постоји велика опасност да се дете не заборави; факта су далека, памћење је неверно,. сећања се прожимају личним искуством и предрасудом.

4. Лични журнали или дечија писма. Ово нису апсолутносигурна врела, јер деца нису кадра да се потпуно изразе. Деца. су врло имитативна створења а приступачна су и сугестији. Моћ анализе (разматрања) је слабо развијена у деце.

5. Ремнисцентне аутобиотрафије или мемоари. Ови могу бити писани или штампани. Мемоари имају вредности и слабости наших личних сећања плус факат да се они морају објашњавати од стране нас и плус факат да настају промене У публиковању. Џон Стуарт Милова „Аутобиографија“ и ПјерЛотов „Роман једнога детета“ изврсни су примери корисне грађе.