Učitelj

Јанков-дан 321

Радоје је причао како је са великом тешкоћом пронашао редакцију „Звезде“. Сви су му одговорили:

— Читамо „Звезду“, али где јој је редакција не знамо...

На крају крајева Домановићу су неки ђаци псказали где је редакција. А доцније кад је чича Илија, уз буран аплауз, довршио читање својих успомена дигла се завеса и публика је угледала праву слику те редакције: Малу собицу са оскудним намештајем. Једна за другом промицале су велике фигуре из тог лепог и наивног доба, пуног идеала: Милован Глишић (г. Филиповић), Радоје Домановић (г В. Јовановић), Милорад Митровић (г. Р. Павловић), Јанко (г. Божа Николић, сјајан као маска), Паја Маринковић (г. Н. Гошић), Драгомир Брзак (г. А. Сотирсвић). Игра глумаца у овом малом, врло лепо на“ писаном „призору из редакцијског живота“ била одлична, достојна најтоплијих похвала. Општи утисак леп и спонтан. Писац г. Мих. Сретеновић умео је да пренесе гледаоце у ону атмосферу, о којој је малочас, искрено и духовито, причао стотинама пажљивих слушалаца чича Илија.

Али најинтересантније било је гледати заслуженог г. Рају Павловића, који је синоћ после толико улога играних у току деценија плодног глумачког рада, први пут имао прилике да игра — самог себе. Да, г. Раја Павловић играо је Рају Павловића, оног Рају, од пре четврт века који је био увек омиљен гост у редакцији „Звезде“, чији су чланови толико волели његову песму. Његовом песмом у Јанкову част, песмом, чије је речи написао Брзак, завршава се комад. У песми набрајају се дела „драгог карде“ Јанка.

Затим је давана исценација Веселиновићеве приче „Момче“, Глумци (гг. Б; Николић и А. Златковић) и овде су били ванредни. Представа је завршена првим чином „Бида“ у успелој и допадљивој подели, у којој би било излишно истицати поједине глумце, јер су сви били одлични.

У сали су запажене многе угледне личности, Представи су присуствовели између осталих, г. Павле Радић, г. Св. Прибићевић, председпик општине г. М. Бобић и др.

Учитељ 5. У