Učitelj

Дисциплинска мера. 99

Не мање је тешко диференцирање васпитања према индивидуалитету, које се изражава у темпераменту и карактеру. Наставу удесити према овоме, могућно је уопште само приватном васпитању, за јавно је скоро немогућно и остаје изван пажње. .

Хербарт изводи темпераменте из јачина или слабости трију физиолошких система: вегетативног, иритабилног и сензитивног као и А. Халер. Он разликује седам дечјих природа. Тупо дете, код кога су заостала сва три система, флегматично дете, код кога је иритабилитет и сензибилитет, беотично - колерично дете, код кога је вегеталитет и сензибилитит оскудан (ово припада више лекару него педагогу) а меланхолично дете, код којег је оскудна вегетација и иритабилитет (покретљивост) потребује и лекара и педагога. И тако педагогу остају само сангвиничне, колеричне и музичке природе. Код првога недостаје довољан ступањ сензибилности мозга, код другог вегетација, код трећег иритабилитет.

Идеални васпитаник — што се тиче урођених особина не треба да има никакав темпераменат.

Ово извођење дечјих природа из разноликости физиолошких система може бити тачно. Али је Хербартова терминологија и овде несрећна. Јер тип са мање сензибилитета назвати сангвиничким, противуречи свакој говорној употреби. Па и његово физиолошко карактеризирање трију типа, сангвиничког, колеричног и музичког, остаје бесплодно за педагоге. ;

Хербартову класификацију, која почива на физичким "разликама, допунио је Л: Штримпел, коју он заснива на узајамности телесних стања са духовним. Он разликује према томе три супротна пара: меку и отпорну природу; монотоне и ритмичке главе, философски обдарене и анатомске природе. Даље разликовање заснива Штримпел на „чисто духовном нагону“, при чему налази поетичку, прозаичку и историјску дечју природу. Према односу пажње ка фантазији могу се разликовати у овим трима врстама три различите врсте: пластичар, испитивач природе и естетичар. Најзад, према једном четвртом становишту, према самосвести дечјег узраста, разликује опет три природе: егоистичку,