Učitelj

Д-р Фридрих Дитес 197

ои

н

Борба Дитесова са хербартовцима била је исто тако дуга и упорна, и ако не онако оштра и безобзирна као са католичким клиром. У овој борби имао је он и доста помагача, од којих се истиче највише Роберт Рислер.

У овој се борби највише истичу многе замерке које Дитес и његови приврженици износе против хербартоваца, од којих су најважније ове: у

ју Циљу васпитања хербартовског много су дитесовци замерали. Хербартијански је циљ васпитања, као што је познато, једино у моралном васпитању, »Сћагак(агз(агке дег итећкен« (јачина моралног карактера). Дитесов је циљ васпитања, напротив, »Нагтотзасће Епбујскила Фег тепзсћисћеп Апјагеп ипа Ктапе« (хармонично развијање човечјих урођених особина и снага). Дитес је замерао Хербартовом циљу, да је једностран, и да је неправично, да се њему потчине као слуге, као „сретства“: и интелектуално развиће, и естетско, и телесно, па строго узети, чак и религиозно. (Тада су хербартовци унели у своју дефиницију циља и религиозне обзире). Дитес је тражио да се све човечје особине развијају више мање подједнако, у складу, а јаче да се развијају само оне које су у дефициту, напр. и моралне само онда кад је и где је то нарочита потреба. Тврдио је Дитес за свој циљ, да је стварнији, и научнији од хербартовског; јер се заснива на научној еволуцији, док је хербартовски циљ метафизичан, магловит, неодређен, и самопроизвољан.

2) Етику је хербартову критиковао Дитес, да је метафизички-спекулативна, — а она мора бити главна помоћна наука васпитању, којем је једини циљ гајење морала. Какав ослонац може имати реално васпитање у једној метафизичкој етици;

3) Психологију хербартову је оштро критиковао Дитес, што је и она, може се рећи, метафизичка и произвољно спекулативна; јер се цела Хербартова Психологија заснива на метафизичком „покретању“ претстава и њиној међусобној „борби“ у свести, чији су продукти не само мишљење и знање, него (по Хербарту) и осећања (емоције) и вољне појаве, па и моралност. Све је дакле сведено на претставе, а то ће рећи на знање, те се одлази у апсурдност, да, ко зна шта је