Učitelj

359 | (У ни ов

ступњу прилично су одвојене једна од друге. Ово резултира са јасном сигурношћу из целокупног начина, којим дете управља са променом речи.

Долазимо сада до великог и последњег прогреса у развијању, што се тиче промене речи, који испуњава у велико синтакса. Овде имамо добар материјал у колико се односи на посматрања. На пр. према кинеској граматици речи остају независне и непроменљиве једна према другој, и само њихов релативан положај има синтактичку улогу. Наша деца уче мењање речи под утицајем изговарања, који примају од своје средине. Али остаје да покажемо две нарочите чињенице с гледишта еволуције. Прво, растојање које редовно постоји између почетка реченице са неколико речи и почетка мењања речи; друго, изненадна појава, и готово симултана, свих глаголских врста. Дете може себи претставити реченицу од пет или више речи, такође нагомилавање речи чија је психолошка структура нејасна, или каткада облике боље сређене, али у сваком случају облици који не садрже никакав траг промене речи. Затим се на једанпут рађа промена речи. Ово је један истински корак у језичном животу код детета. Оно научи, на један начин у пола механички, грађење компаратива код неких придева. Затим долазе брзо један за другим облици мењања речи. Дете сада разуме принципе и гради облике. Ово лично грађење облика код детета је у почетку врло погрешно. Наравно тачни се облици доцније сами копирају. У опште, кад је дете једном дошило до принципа, оно саставља само облике на једној ужој основи, и сталним подражавањем одраслих долази до богаства облика у мењању речи. С психолошког гледишта, као и теорије еволуције, ова чињеница је од највећег интереса. Ове чињенице код деце, посматране на степену историјског развијања, показују како један принцип улази у језик и производи увек нове феномене. Ово је једна основна чињеница, разумљива према резултатима модерне психологије. Рађање и живот принципа промене речи можемо посматрати и директно пратити код наше деце. Да покажемо сада, како се може тумачити проблем развијања језика полазећи од детета. Главни принцип теоретичара еволуције сконцентрисава се на великом ступњу примитивне еволуције посматране у своме унутрашњем ритму, који се редовно развија, и који не утиче споља. Без сваке сумње једно дете, лепо васпитано с језичног гледишта, напредоваће у свима стварима брже него