Učitelj

Циришки Школски синод и учитељско образоваље — 6923

или индустријској школи ученици могли оспособити за учитељски позив, ако се још 1—2 семестра на универзитету стручно спремају. То гледиште остварено је 1908 године. Дотадање јединство у образовању циришких учитеља било је изгубљено. Од тога доба су се циришки учитељи спремали за свој позив на два начина: или у учитељском семинару или на универзитету после гимназијске матуре. Вредно је напоменути, рекао је један од референата, да су се после 34 године циришки наставници састали на истом месту и скоро у исто време да изгубљено јединство поврате.

Питање о реформи учитељског образовања поново се јавља на Синодским скупштинама. од 1922 и 1926 године. Мисли, предлози и планови који су се тада јављали и били предмет проучавања у наставничким учитељским круговима дошли су до израза у поменутом пројекту Надзорне комисије. Пре. него бисмо прешли на излагање тога пројекта, обележићемо укратко добре и рђаве стране досадањег двојаког учитељског образовања — онако како су оне цртане на самом Синоду од 1929 године.

Ради објашњења потребно је најпре напоменути да у Учитељски семинар у Киснахту ступају свршени ученици трогодишње секундарне школе после пријамног испита. У сеКундарну школу могу пак прећи свршени ученици У] разреда примарне (народне) школе. Учење у семинару траје четири године. Према томе целокупно школовање учитеља траје 13: година (6-34+4—13). Као добре стране семинарског обраЗовања истичу се унутрашња одређеност и заокругљеност, Ученици су још при ступању свесни да се спремају за учитеље и целокупна настава се подешава према томе смеру. На крају семинарских студија ученици добијају сведочанство о оспособљењу за учитељски позив. Овај заједнички циљ свих ученика, оспособљење за позив, ствара већу озбиљнсст у спровођењу студија. То нарочито потврђују наставници који су радили и у семинару и у средњој школи.

Специјална и због тога мала школа (крајем 1924—5. шк. године било је свега 81 ученик у сва четири разреда, а тај број ретко бива већи) омогућава темељан васпитан рад према личним особинама ученичким. Релативно кратко време школовања и, с тим у вези, мањи трошкови имали су за последицу да се ваљана младеж из сељачких, радничких и занатлијских породица могла посвећивати учитељском позиву.

Школовање у семинару пада у оно доба развитка, које је пресудно за схватање живота, те је могућно стварање одушевљења за задатке једног учитеља и васпитача. Учитељство је нарочито истицало велику свест о позиву код учитеља наРодних школа док су они сви добијали своје образовање у семинару, док је било јединства у њихову образовању.