Učitelj

22 Учитељ

Ермински за ово мишљење вели, да су приближно на овакав закључак дошли у својим опитима Риверс и Крепелин. На име, после пола часа умнога рада, довољно је одмора од 30 минута, да се уништи утицај умора; али после сабирања од 9 ипо часа — одмор од 30 минута је недовољан.

Што се тиче прекида рада за време ручка Риверс је Утврдио, да је он обично недовољан за отстрањење умора изазваног радовима ђака до ручка и да се с тим закључком слажу Грисбах и Фридрих.

На реду је да кажемо коју реч о квалитету рада и одмора, јер је и то питање врло важно за практичара педагога.

У томе погледу многа испитивања утврдила су један педагошко-хигијенски захтев. Он се може формуловати 0овако: Време одмора деца треба да проведу на чистом ваз духу али без икаквих телесних напора, па били ти напори у каквом телесном раду били у игри. Пуштање заморене деце из учионице да у дворишту скачу, трче, да се рву и играју игара, за које су потребна напрезања и брзи покрети, значи условити и даље замарање. И што је најглавније често пута веће замарање него оно у школи на часовима учења. То утврђују велики број испитивача дечјега замора. Претставник свију њих може бити Мојман. Он је документсвао закључак, да физички рад ученика обично изазива већи степен умнога замора него за то време продужен умни рад.

Из тога факта ниче за наставника једна неодложна потреба: а) да води надзор над занимањем деце за време олмора и пре и после школскога рада и 6) да води рачунао упослености деце код куће. Без довољно удубљивања у ову ствар, ово питање на први поглед изгледа мале вредности. Зато многи наставници и не сматрају да ово питање постоји. Зато су код оваквих наставника честе дечје трагедије. На име, многа су код својих кућа оптерећена извесним послом, отуда у школу долазе већ заморена. Ако такву децу уз то захвати и дечја игра са брзим покретима, она су тада за на ставу неспособна, па баш да за њу и имају дара. На такву децу не могу утицати учитељеве поуке о марљивости „добрих ђака“, награде па ни казне. У оваквим случајевима деца никада не могу да осете разлоге казне, те је казна увек дечја трагедија а наставниково злочинство.

Испитивањем дечјега замора увидело се, да се деца не