Učitelj

- Практичан учитељски испит 429

може да буде присутан, кад се нека партија грађе обрађује с ученицима, па да и сам код тога обрађивања учествује. Овакво учествовање у раду потребно је нарочито код типских делова грађе, где се истичу нарочите методичке особине наставнога предмета и где се указује засебна природа саме грађе, т. ј. природа, коју треба проучити толико, да се може на томе засновати најподеснији методички поступак. Конкретна грађа појединих наставних предмета различна је по својој природи, па зато и тражи различиту примену општих принципа наставе. Управо то треба видети, то се не може научити теоријски; у природу грађе може се учитељ уживети само радом у школи и у пракси почеће он да погађа прави поступак. Само радом може он да се почне ваљано сналазити у школском свету и да почне своје особине подешавати унутрашњој битности тога света.

То је прва потреба и њу ваља нарочито респектовати, па

према њој удесити ваљано спремање за испит и за целокупни

даљи учитељев рад у народној школи. Из досадашњега разматрања види се, да је главна сврха тога испита, да се констатује степен познавања грађе прописане за народну школу, јер од тога зависи и методички поступак, или другим речима, од тога зависи оно, што ваља такођер на том испиту констатовати и ради чега се он и назива практичан испит.

Многоме ће се можда чинити, да је то мали захтев, па да нема учитељскога кандидата који не познаје грађу прописану за рад у народној школи. Но сваки, ко је сам радио и интересовао се за рад, опазио је сигурно, да оно, што је код меморисања (учења напамет) и за учитеља и за ученика врло лака и не знатна ствар, само по себи као умење, као саставни део активне интелигенције човекове, има особито значење и да је од меморисана знања, па до таквога умења врло далек пут. Схватити наставну грађу као живу покретну снагу, којом се развијају способности за рад, још је у данашње дане врло тешка ствар. и зато ми млада и неискусна учитеља можемо тек да привикавамо на рад за таква опажања, да га тек заинтересујемо за ону битност наставне грађе, која је многима наоко врло незнатна. То можемо разбрати, ако се само опоменемо методе почетнога писања и читања. Предочимо себи само, како гледа на то лаик, ч0век, који није упућен у ту ствар. Он гледа на тај рад као на нешто врло незнатно и лако-и он држи, да ће некога врло лако научити читати и писати, само ако он сам зна ту вештину. А сад замислимо, како на то гледа један ваљано теоријски спремљен

и искусан практични учитељ, који зна да о томе постоји данас

читава литература, и који зна, како су методички поступци за рад те врсте и физиолошки и психолошки основани. Колика ли је разлика између та два погледа на једну ствар! Једноме је она нешто незнатно, а други гледа на проблем, који још ни данас није до краја решен и који се у савременој педагогици још увек