Učitelj

506 Учитељ

· латности отржемо из реалности, заборављајући да је оно живо биће, чији су мотиви рада једнаки с мотивима одраслих у раду, означени у потреби и интересу њиховом. Отуда појава да се код деце често не ствара оно повољно психичко стање за делатност, већ мора да чине оно што хоће старији и ако при том нису реализоване ни психолошке ни физиолошке, ни емпиријске потребе које су иначе неминовне, да се радња реализује. Сигурно је да данас ником на ум не пада, да од одраслог захтева, да у слободном животу ради под неугодним погодбама принуде и извештачености, као што то одрасли чине са нејаким дететом.

Често се заборавља, да је заблуда, често фатална заблуда веровања, да се човек разликује од нижих животиња тиме, што има мање урођених инстиката и импулса. Међутим, ти су нагони у човеку утицајем разума скривени али не и угушени. Они постоје од рођења па до смрти човекове. Само су ти инстиктивни нагони, по Виљему Џемсу „претрнани реакцијама секундарне природе, које долазе из њиховог разума. Тих урођених реакција има велики број и са њима васпитачи морају бити што темељније упознати. Тако, страх од казне и код детета и код одраслога је од увек био страховито оружје у рукама старе педагогике и старе социологије. Насупрот страху, истакнута је. новом пдагогиком љубав, која зближује васпитача и васпитаника и којом се развија ближи и интимнији однос њихов у циљу облагорођавања душе дечје. Поред овога, познато је, да су деца пуна радозналости и то својствене дечје радозналости за све нове утиске, коју треба живо, пластички и што очигледније задовољити у циљу проширавања умног хоризонта, кроз. ову урођну дечју реакцију а посредним путем преко ње и васпитно утицати на целокупан дух дечји. Подражавање је исто тако урођна реакција, о којој су и стара и нова психологија увек водиле озбиљну бригу, јер се тврди, „да је сваки од нас постао оно што је, једино силом свога подражавања“. Подражавање у даљој својој линији рађа утакмицу, која је основни · нагон „да се туђим делима подражава у жељи, да за њима не изостанемо. Утакмица је срж људскога друштва,“ (Виљем Џемс) у чему је и сва васпитна вредност њена.

Ми, одрасли, често заборављамо и за виталне особине и она танана својства специјално дечје природе. МИ кад нам се наметне разговор или дискусија о понашању детета у појавама, за нас на први поглед чудним и неразумљивим, јер су по нашем погрешном схватању у противности са нашим очекивањима ми смо готови да то дечје, за нас неочекивано“ држање (владање) назовемо разним именима, као: упорност, тврдоглавост, дрскост, пркос, несташлук, самовоља и т. сл. Чак смо склони, дт те појаве обележимо склоношћу „Злој вољи" или јогунству, које треба казном лечити. Мере угушивања ових појава видимо у разним облицима казни, о којима овде нећемо говорити, али