Učitelj

736 Учитељ

(О, како ми је било тешко што нијесам била добра математичарка! Он је то знао, па ме није мучио, већ ми је помагао као отац. Нијесам пала, али нијесам имала ни протекције, јер Даворин Трстењак није дијелио | лажне милости за

· женске сузе.

Код сваког предмета нашао је нешто, у што је удахнуо своју велику словенску душу. Није нас учио љубити отаџбину како се то учи у многим школама. Он је ту сваку љубав знао удахнути у наша млада срца, и тај дах остао је у нама као дио његове пламене душе.

У тој љубави није било племенске ни вјерске неснош- | љивости и мржње. Моје најмилије пријатељице биле су израеличанке. Ниједна од нас није уопће ни помишљала на то, да би некому сметала туђа вјера. Истом касније кад смо оставиле тај родољубиви и либерални град, чуле смо на вишим заводима у Загребу за антисемитизам и за једину праву вјеру. Нијесмо се могле отети тому отрову, али — хвала духу душе Даворина Трстењака, тај се отров није помијешао са здравом крви срца нашега и ми смо га једноставно издушиле.

И кад сам након свршене Учитељске школе у једном осамљеном сеоцу добила у руке пјесме славног њемачког пјесника Х. Хајнеа, ја сам их управо гутала, што више и — преводила да оперем срце своје од отрова „бијелога гра-. да“ у кому сам доживјела један преокрутан доживљај.

Мојој најбољој пријатељици и ученици Даворина Трстењака умрла је мајка, коју је врло вољела.

Кад је дошла први пут у школу у дубокој жалости и црнини за мајком све смо ми инстинктивно скочиле к њој и тјешиле је топлим ријечима, цјеловима и миловањем као да нам је сестра.

Само наша часна сестра учитељица — сада већ покојна — којој нећу да износим имена стајала је подалеко од нас као кип од камена. Ја сам је погледала, али је она спустила своју паметну главу на прса и И не „Хелена не може имати утјехе јер није — кршћанка“..

Ја сам се згрозила и замрзила се као да ме је а у срце. Данас сам објективнија и блажа. И ту паметну дувну _отровао је неко антисемитизмом, па није могла да буде човјечна и добра као Христ, у кога је вјеровала и кога је љубила до своје смрти као светица. — Нека ми опрости њезина сјена што је узимам за примјер. Чиним то једино за то, да истакнем дивну душу мог првога учитеља Даворина Трстењака и да још кога ослободим од овакове кобне заблуде. Не могу се сјетити да нам је говорио о Богу, али све што нам је говорио дизало нас је к њему као сићушни цвијетак и горостасно дрво. А није било ни потребно да нам држи проповједи, јер смо кроз осам година имале узорног вје-