Učitelj

120 Иван Кањух

Најчешћи физиолошки узроци халуцинација виших чула јесу: потенцирана раздражљивост централног нервног система, ошшта малаксалост нерава, оболење мозга или одговарајућег чулног органа, хиперемија, акутне телесне болести, нарочито када су праћене грозницом, поремећај у крвотоку, дуготрајан пост, глад или жеђ, уживање токсичких средстава, а нарочито алкохола итд. Дуже лечење ока атропином изазива визије, кинин акоасме. Прекомерно надраживање чулних органа може такође лако да проузрокује халуцинације виших чула. Тиме се објашњава и чињеница да су сликари веома склони визијама, а музичари акоасмама. Халуцинације могу настати и услед дуготрајног ненадраживања или слабог надраживања чулних органа. Тако дуготрајна самоћа ствара склоност за акоасме, а бављење у мраку склоност за визије.

Халуцинације виших чула могу се поделити у две групе. ју псеудохалуцинације и 2.) праве халуцинације.

Псеудохалуцинације су прелазни облици између правих халуцинација и претстава. Од правих халуцинација разликују се тиме, што се њиховом садржају никада не приписује објективни реалитет и тиме, што им недостају органски осећаји, а од претстава тиме што су од њих много живље и сталније и што се не могу намерно производити, него се увек стварају без активног учешћа воље. Псеудохалуцинант види са „унутрашњим очима“, чује „унутрашње гласове“.

Акустичке псеудохалуцинације зову се псеудоакоасме, а оптичке псеудовизије.

Битна разлика између правих акоасма и псеудоакоасма пе у томе што су гласови код оних првих локализирани споља у реалном простору вида, док се гласови код ових последњих локализују у унутрашњости главе. Тамо халуцинант чује гласно изговорене речи споља кроз орган слуха, ту халуцинант чује речи унутра у души. Тако је Сократа неки унутрашњи глас — дајмонион —_ опомињао шта треба, а шта не треба да чини. Сам Сократ је сматрао да тај божански глас више вреди, него десет хиљада учи“ теља. Слично Сократу је и Малбранш чуо глас Божји у својој души, који га је потстицао на добро и чувао од зла.

Разлика између правих визија и псеудовизија је у томе, што се садржај првих може пројицирати споља у објективни простор чула вида на различите даљине, док се садржај ових последњих никада не пројицира даље од једне стопе. Псеудовизионер види са духовним очима; он зна да су његове визије субјективне визуелне појаве, које се мимо његове воље јављају у свести. Он не види оно што би желео да види, него оно што му се и против његове воље намеће да види. Типичан пример псеудовизија је Гетеов случај, који је на путу Штрасбург — Зезенхајм срео самога себе, где на коњу јаши. Сам Гете описује своју визију овим речима: „Јашући стазом према Друзенхајму обузе ме једна од нај-