Učitelj

122 Иван Кањух

фантастичног у себи; видела га је како иде, стоји, лежи, јаши. Његов лик, израђен до најмањих ситница, кретао се радо пред њом .... премда нимало није надражила моћ своје уобразиље. Понекад га је виђала опкољеног, нарочито нечим покретним, које је било тамније, него светло тло; али је једва могла да распозна силуете, које су јој каткада изгледале као људи, коњи, дрвеће и планине. Обично је заспала посматрајући ове појаве.)

Према подели виших чула на слух и вид и халуцинације се деле на акустичке и оптичке халуцинације.

Акустичке халуцинације јављају се час у виду појединих тонова и мелодија, а час у виду разних шумова. Има људи који у будном или полубудном стању при потпуној тишини чују необичне музике, арије, погребне маршеве и томе слично, или им грмљавина, топот коња, пуцањ топова, звук прапораца, жубороње потока и друго одјекују у ушима. Типичне примере за прву врсту акустичких халуцинација имамо у Тартининим и Шумановим, а за другу у Мухамедовим и Тасовим обманама слуха. Италијански композитор Ђузепе Тартини, у халуцинаторском стању, чуо |] музичке тонове и мелодије, по којима је компоновао своје чувене сонате. „Роберт Шуман је — вели Ломброзо — халуцинирао поједине тонове, који су га гонили, развили се у акорде и најзад су постале целе композиције; веровао је да му Бетовен и Менделзон диктирају ноте из гроба.) О Мухамеду се прича, да је за време постова или када би дуже времена провео у самоћи, често чуо маукање мачака, пиштање зечева, рзање коња, урлање камила, звоњење звона и томе слично. Торквато Тасо вели о себи: „Други пут чујем страшну вику, звиждање, звечење, звоњење звона и ударање као да су се сви сатови споразумели да истовремено избијају"'.“) Даље се могу халуцинирати како поједине изоловане речи, тако и целе реченице. Ко није имао доживљај да чује неки гпознати глас како изговара његово име, а да то други уопште не чујуг — Можда нема човека, коме се није бар једном десило, да чује сасвим јасно и разговетно гласове и пита другог „Шта си рекао", ма да је овај у томе тренутку био удубљен у своје мисли и није изустио ни речи. Карактеристичне примере за акоасме, које се јављају у облику изолованих речи, пружају нам акустички доживљаји Торквата Таса, Самуила Џонсона и Герар де Нервала. „Када узмем неку књигу — пише Тасо — и почнем да читам, мени у ушима одјекују разни гласови, који изговарају имена Паоло и Фулвиа.'7%) Самуилу Џонсону, енглеском критичару, када дуже

ту Ј. М. Оовећће, Пе муаћ ега асћа ел П. Те! 10. Кареј.

8) 0. Бошђгово, Сетје ипа Шта, ст. 88.

•) (0. Џопфђгово, РГег гетјаје Мепзесћ 1. ТеП. Рћузоооје пад Рафћојорје дев (дејзђев, ст. 92.

10) (0, Ботабтово, Дете чплд Пап, ст. 95.

а ал