Učitelj

262 Милан Шевић

Па ако је постао и позивни факултет, на сам позив, за који је спремао, није обраћано много пажње. Многи су професори изјављивали, а изјављују и данас, да су они само стручњаци и да имају да образују кандидате само за стручњаке. То би им се могло и допустити, али онда остаје отворено питање: ко да образује, и како да се образују кандидати за позив који их чека.)

На то се питање, као што смо већ овде видели, или је и иначе познато, одговарало у разним крајевима на разне начине. Оно није ни близу да дође до свога јединственог решења, и сва је прилка, да се до тога неће никада ни доћи, него да и оно улази у питања која се морају непрестано решавати. Али данас бар имамо један пут који нам увелико може помоћи да дођемо до што правилнијега решења. Тај је пут у схватању школе као једне целине. Затрпава се јаз који је одељивао основну од средње и средњу од велике школе и појединих врста школа међу тим временим степенима, али увек с обзиром на сам степен, одн. на узраст ученички.

Интересантан је развој метода на университетима, јер он нам показује не само како се схватала наука него како се задуго (и после Бакона, Декарта, Паскала с једне, и Монтања, Раткеа и Коменскога, с друге) учило и по другим школама. Полазиште је настави било [Јесио (предавање, управо читање) на основи „канонских“ књига. Учитељево је било да преда и објасни, учениково просто да научи. Расправљање о наученом и примењивање на поједине случајеве називано је Ффзрифаћо; на то је полагано врло много, и ту се показивало најбоље познато средњевековно цепидлачење и довитљивост у употреби силогистичких фигура, у дефиницијама и дистинкцијама. Противници схоластике назвали су то „млаћењем празне сламе“, међутим, у најновије доба, поједини филозофи находе дубљи смисао и том средњовековном раду. Касније је, када је читав Квинтилијан пронађен, заведена и десатаћо, тј. вежбања у говору.

9) На даље врсте великих школа које су гранањем социјалних потреба постојале и развијале, (специјализовање), овде не можемо улазити. Споменућемо само да су се у 17 столећу појавиле уметничке академије, у 19 одвојене велике техничке школе, политехничке, затим пољскопривредне, марвенолекарске, шумарске, рударске, трговачке, а у најновије доба и педагошке (педагошке академије). Све ове иду за тим да се и у висини знања и у методима (истраживање и настава) изједначе с университетима, па и да дају университетске степене (магистар, доктор).