Učitelj
М. Ђ. Милићевић као педагог 505-
ква она је нераздвојно везана за постанак и механизам те 60лести. А пошто је наше данашње знање о постанку и механизму душевних болести још веома оскудно, загонетно и мрачно, то се ни о узроцима халуцинације, као симптому душевне болести, не може ништа поуздано рећи.
Милан Ђ. Милићевић нао педагог од Станише Станишића
|
Педагошки рад Милана Ђ. Милићевића је врло обилан и разнострук, у сно време код нас скоро усамљен, те зато у нашој историји педагогије чини једну епоху знатну и почетну, за којом тек настају јављати се друга дела и књижевност те врсте. На тај начин Милићевић претставља у Србији почетак педагошке књижевности нарочито од 1863 до 1876 (и посебно 1880 и 1894 с последњим делима тога рада), а то је време његова педагошког књижевног рада, који се поклапа и са његовим службеним просветно-школским радом (секретар Министарства просвете од 1861—1880).
Тако исто, као што Милићевић означава почетак педагошке радње у нас, он претставља, у оно време, и јединога радника те врсте. Његов главни рад у томе пада и у оно доба, кад се јавља и већи интерес за школу и васпитање код нас, а тај интерес живо буди и сам Милићевић својим списима. Његов рад пада јошиу време кад се код нас отвара прва педагошка практична установа, а то је Учитељска школа у Крагујевцу (1870). А и то доста значи. Јер за њено отварање и спрему њених ученика има он заслуге и са службене стране и са приватне књижевно-педагошке, као што и сама та школа значи нов и жив педагошки покрет.
Тек, пошто је он почео и већ дубоко ушао у рад, јављају се педагошки писци да попуне и наставе његов рад, можда са више теорије и практике, као Стева Д. Поповић, Сима Милојевић, др. Војислав Бакић, Јова Миодраговић итд.. Нарочито згодно стају уз Милићевићево дело Стеве Поповића „Рад у школи“ Карла Кера, и Миодраговића „Рад у ! разреду осн. школе“. Уз њих долазе упутства Милорада Шапчанина и Јосифа Пецића за учитеље осн. школа (ручне књиге) и Дитесова „Теорија педагогије“ и „Методика“, у преводу Шапчанинову као и Бакићеве књиге „Наука о васпитању“ и доцније „Васпитање деце у родитељској кући“.
Милићевићево педагошко дело врло је пространо и обимно по количини. А по квалитету и по својој вредности, иако не претставља какав педагошки систем, какав нарочити теориски правац, иако у њега нема теорија педагогије, методике и дидактике, има