Učitelj

~

Домаћа књижевност 545

религијских осећања. Зато аутор препоручује развитак споменутих чула не неограничено, него „утолико, уколико је потребно за рад на науци, уметности и привреди“. Као што фребелизам скрива опасност изопачавања игре у забаву, Хесен мисли да систем г-ђе Монтесори прикрива опасност да бре времена преобрази игру у час. Одобравајући г-ђи Монтесори што одбацује дечје стварање, он је оштро критикује кад она негира и фантазију, што баш јако карактерише њен систем. Само личност ствара у правом смислу, дете има темперамент, али оно ипак игра својом фантазијом. (94) Хесен замера донекле што деца код г-ђе Монтесори уче у претшколско доба читање и писање које се претвара у механичност и досаду, нарочито са писањем оних баналних честитки о празницима. Хесен наглашава да се правилном организацијом игре дете постепено навикава на рад (96), као и то, да се деца г-ђе Монтесори најмање играју (94).

Пошто је Хесен утврдио једностраности обеју система, Фребела и Монтесори, он предлаже синтезу оба система као најтачније решење претшколскога васпитања (97—100): ученике имамо да проведемо између опасности изрођавања игре у забаву (као код Фребела) с једне стране, а с друге стране у пасивно механичке вежбе (Монтесори). Није се упустио конкретно да да овај систем, јер би то прелазило оквире његове филозофске педагогике.

Хесен сматра да је час школски нужан као прелазни ступањ на путу од игре ка сшварању. Ово је тачна констатација коју је Хесен запазио и утврдио. Ми смо пре свега по времену акшивна бића, па тек онда сазнавалачка. Такође и ова је психо-педагошка истина тачна и потребна за педагошки систем. Школски час мора се прилагођавати средини у којој дете живи. Али по Хесену час мора остати часом, тј. мора имати увек тачан и одређен циљ рада: „он мора само бити прожет стварањем и тежњом за стварањем, али не сме пре времена прећи у сшварање“ (105). „Превремено преобраћање часа у стварање не васиштава сшвараоце, већ дилетанте“ који се задовољавају приближним извођењем задатка.

Но Хесен ипак допушта да школа мора изаћи у сусрет природној тежњи за самосталним стварањем, нарочито код ученика „старијих разреда. Али тај рад мора бити аутономан у оквиру самосталних „кружока“, у којима наставник није више руководилац већ само — критичар.

Хесен је потпуно модерног схватања. Он заступа радну школу. Да би изложио радну идеју прво је изнео слику пасивне школе. „Пасивна школа је у исти мах и антисоцијална и антииндивидуална“. Њу карактерише као школу за средње ученике, јер се она не интересује за слабе и даровите ученике. Он узима у обзир радну школу Џона Дуна и Кершенштанјера: народна школа мора бити практично делање. Али не губи из вида ни школу Хуга Гаудига и А. Феријера. Суштина радне школе по Хесену јесте „у томе, да

Учитељ 35