Učitelj

Разреди као радне и животне заједнице 599

хове изгреде. А колико се самосавлађивање крије у њима, кад смеју да се играју, да се слободно крећу и без надзора; па ипак се чувају од нарушавања реда. М ауторитет учитељев неће страдати у једном тако вођеном разреду. Стоји само до тога, како схватамо појам ауторитет. Ако кажемо: учитељ мора устукнути са својим ауторитетом, онда се мисли, дабогме, да он не треба да буде самовласник, старешина, који једино и само наређује, намеће своју вољу деци, управља наставу према своме току мисли, већ да треба да буде пријатељ деце и вођа разреда, који руководи дечји рад и допушта да се разред слободно креће у раду и тек онда прискаче у помоћ, ако опази, да је упао у грешке и пошао стрампутицом. То ће бити учитељ, који не заповеда да тако мора бити, већ који би желео да тако буде и разред ће се радо повиновати тој жељи. Најзад биће и момената, кад учитељ кратко и јасно одлучује. Таквим опхођењем према деци он ће свагда још у њиховим очима бити идеалан, коме ће она радо и радосно тежити. „Увек ће школа носити жиг учитељев, само он треба да се уздржава од своје зреле мудрости, као вођа да се не истиче напред, већ да се повлачи увек за један корак назад, као вртар да не мисли само на подрезивање и калемљење, већ пре свега на рашћење. И као управљач да не зауставља и не зауздава већ да слободно попушта узде. Тако ће бити тек могућно, да он саморазвоју детињем до његовог максимума не буде кочница већ потпора.“ (МИН бејсег: »Паз Баџе Мез[«.)

Кад сам раније рекла да је правилна самоуправа уствари самоваспитање, онда ћу додати још и то, да је самоуправа концентрација личности, највиша концентрација добрих способности, снага. Можда је и овде често нејасност појмова и стаза рђаво разумевање. У педагошким списима се изрази као: слобода личности и слобода индивидуе, често бркају. Ту се налазе нејасне одредбе појмова. Индивидуа још није личност, а слобода не значи све пустити да се развија. Ако ствар јасно схватимо, морали бисмо рећи: Пустимо дете да се развија и осећа све своје снаге и способности у што већој, али не и у неубузданој слободи. А ова слобода и све већа увиђавност мора довести дете дотле, да све није вредно за живот, нити за своју сопствену личност, па ни за заједницу. М сад долази сопствена воља, да се одвикава од штетних навика, сад помаже заједница, да се извесне оштрице изгладе. Тек она индивидуа, која је своје драгоцене диспозиције развила, може се назвати личношћу и може се као личност третирати.

Дабогме, да се у школи може учинити само скроман почетак једног таквог васпитања за личност. Али безусловно је потребно да се при том апелује на детињу вољу.

Ово саморадно васпитање за заједницу у циљу образовања воље потребно је и са медицинско-педагошког гледишта. Особито нервозна, болесна деца, деца родитеља алкохоличара, не могу да савладају тренутна пријатна или непријатна осећања, па им је стога својствена слабост воље. Психиатри препоручују свагда самоваспи-