Učitelj

24 Крста Јонић

зацијом живота и господарењем природом, помоћу технике, смањују и људске патње и наступа срећно време.

Духовна култура се јавља с појавом циљева, који имају пред очима нешто друго и више него одржање голог живота. У сваком нормалном човеку постоје пранагони, који се испољавају у тежњи за сазнањем истине, у радости за стварањем, у смислу за правдом и неправдом, у осећању заједнице с другим људима и у страхопоштовању узвишенога и вечнога. Из тих пранагона потиче све велико и лепо у људском животу. Кроз њих се испољава специфично човечанско и постају велике области духовне културе: наука, уметност, право, морал и религија.

Наука. Човек се радо бави испитивањем. Њему није доста да сазна да нешто постоји, већ хоће да зна и како и зашта постоји. Знање пак постаје науком, када се емпиричке чињенице испитују у њиховој узрочној вези и схвате као низ, ланац, чији су поједини делови логично поређани. Наука тражи у природи и историји сакривене истине и помаже човеку да својим ногама стоји на земљишту стварности и да својим очима види свет, како око себе, тако и у себи и пут, којим треба у животу да иде. Осем тога она ослобођава човека од великог терета, који стварају неразумљиве традиције, које кроз читава столећа ометају слободу даха и муте јасноћу погледа.

Уметност. Ако је људски живот испуњен само истраживањем истине, опет човек не осећа потпуно задовољство, јер његовом животу недостаје лакоћа и слобода. Уметност је позвана да садржини живота да облик и јасноћу, да прошири поглед и симпатију. Она прати човека кроз цео живот као пријатељ, весели га, јача и преноси у виши, лепши свет. Без ње се осећа у животу празнина. Човек има не само смисао за уметност, већ и способност да ствара што је лепо. Уметник претставља идеју у спољашњем; вајар даје мртвом камену живот; сликар слажући боје у хармонијску целину, преноси идеју на хартију или платно; музичар у ређању тонова испољава осећања. Прави уметник из своје унутрашње ритмике, из својих унутрашњих линија ствара спољашни облик, из своје унутрашње хармоније спољашњу хармонију. А уметнички предмет пак није камен или метал, већ њима изазвана слика фантазије, душевни покрет пренешен у видљив предмет. Например: гледана материјално, црква је гомила цигала и камења; производећи пак у нама осећања, она има у себи нечега светог, мистичког.

Морал. Наше духовно опредељење јесте да не допуштамо да у нама управља само нужда и корист тренутног стања. На дну сваке неискварене душе постоји сталан нагон