Učitelj

34 Крста Јонић

руке, а као људски усрећитељ разум увек задоцни. Он је нешто красно, али и страшно, ако у свима стварима хоће да има прву реч. Само када је у органској вези с осталим. духовним силама, када се руководи начелима морала, разум. добија вредност. Осем Русоа, од великих мислилаца и Гете не придаје разуму апсолутну вредност када каже: „Разум. је велики дар од Бога, али и ђаво уме да се послужи тим. „зраком небеске светлости“ — разуме се на зло.»

Према таквој оцени вредности знања и разума крајњи. циљ образовања не треба да буде искључиво давање знања и култивисање разума, већ јачање моралне слободне воље, тј. аутономно-нормативног духа. У људском животу одлучује воља. Осећање пружа грађу и припрема акт воље, мишљење ствара јасноћу да би воља постала циљ; обогаћена. осећањем и расветљена мишљењем, воља постаје дело. Она. је језгра нашег духовног бића. Ништа човеку није толико. његово као његова воља. Она је динамичка сила душе, њена стваралачка моћ и само када је чиста и јака, човек ради по вишој увиђавности. У вољи добија изражаја и наш: карактер. Дисциплиновањем самог себе, владањем собом, постаје у истини слободан и јак карактер, другим речима, слободна и јака личност. Она постаје из уметничке снаге: човекове, сировој материји дати облик. Што нашем времену недостаје, није оскудица у мудрим људима, већ у јаким карактерима, моралним личностима. Код данашњих. врло замршених друштвених односа и ослабљеног утицаја. породице на дете, пуно је сметња правилном образовању карактера и личности и због тога у толико више ваља истицати потребу морално-религиозног образовања у школи. „Образовање је само онде правим духом ношено“, вели Фребел, „где између васпитаника и васпитача стоји неко: трећи, виши, коме се обојица морају покоравати. Као нешто велико и невидљиво, као огромна гвоздена нужност, којој треба да се људи потчињавају, лебди изнад људског рода морални закон, који је део вечнога, божанственога. 5 томе је управо и велики значај религије: Божја воља је највише и њој се мора сваки покоравати“.

Само на лично формираном може се личност развити,. што значи, човек мора најпре зависити од других личности, да би и сам постао личност. Младом човеку је потребан узор за угледање, а то може у школи бити васпитачева личност, учитељ. Ипак крајњи циљ образовања није да се млад,

#ж) У сваком случају и када упознамо штетне и слабе стране интелектуализма (разума), не треба га сасвим потцењивати. Не смемо код његових негативних страна превиђати и његове позитивне стране, да је ож и велико добро.