Učitelj

36 Љубица С. Јанковић

се мелодијама које су лакше за извођење, па се иде тежима, та систематска поступност у њиховом ређању чини да збирка може да послужи као нека врста школе или, како г. Ђорђевић каже, читанке за народне игре. У музичком погледу, дакле, сврха којој је збирка намењена, може да буде постигнута.

Сад настаје питање: како стоји са играњем народних игара Ммамо ли за то школу, читанку, или бар какво упутствор Да ли је неко бележио и скупљао саме народне игре, или бар тако описао њихове кораке да би се одатле оне могле учити Да ли се уопште код нас когод тиме бави» — Слична питања би се могла и даље ређати, али одговор би, на жалост, увек био негативан, јер позната је истина да су се после рата у нашој земљи народне игре, под навалом страних игара, почеле да губе и да ми још ништа нисмо учинили за њихово спасавање од пропасти.

Међутим, необорива је чињеница да љубав за игру постоји још од памтивека код свих народа и свих друштвених редова. Сва је разлика у томе из којих побуда, у коме облику, и са каквом тежњом игра појединац или заједница. Колико ће се времена одржати ови поједини облици игара, зависи од многих околности: климатских, географских, историских, националних, социјалних и других. А зависи и од самих побуда и тежња из којих се играју.

Мода црначких игара, која је снагом велике поплаве после рата запљуснула свих пет делова света, почиње да малаксава. Из којих узрока — у то се за сада нећемо упуштати. За нас је у овом моменту од интереса да и у нашој средини полако опада одушевљење за послератне игре. Питање је сада шта нам долази као замена црначкој игри. Јер ако се гаси љубав за овај облик игре, не гаси се љубав према игри уопште. Намеће нам се још једно питање: да ли код нас црначке игре отступају сада пред нашим народним играмаР Ово питање човек једва сме да изусти; нарочито ако суди по томе колико се и како се народне игре играју у Београду. Жалосна је истина да овде права народна игра постаје све већа реткост. Само срећном случају можемо да захвалимо кад у Београду још по некад видимо аутентично народно коло. М то је онда доживљај који се не заборавља. Тако сам једанпут посматрала оро са народног врела кад су играли војници у Доњем граду, о неком празнику. Кораци и обрти били су врло интересантни и необични. То ми је у толико више пало у очи што се иначе у Београду скоро сва кола играју на исти начин, и сва се, више или мање, своде на Кокоњеште. Губе се разлике између појединих игара, губе се и саме игре, губе се мелодије и ритам који их прате. А ми још ништа систематски нисмо предузели да прикупимо по селима и однегујемо по варошима ово наше народно благо.