Učitelj

38 Љубица С. Јанковић

У Енглеској, у Оксфорду, пре неколико година основано је друштво љубитеља народне игре (соштту дал5ез). Наши студенти који су тамо студирали, имали су прилике да и ту нешто науче; у исто време да упознају ону високу енглеску свест о значају народног блага.

Циљеви овога друштва су вишеструки. Прво, сачувати од пропасти праву народну игру, у њеном сировом облику, ради научног проучавања (фолклорни и етнографски значај). — Затим, пошто су енглеске народне игре разноврсне, лепе, живе и многобројне, заинтересовати за њих што већи број личности, како би се популарисале и постале саставни део свих свечаних приредби (друштвени значај). Најзад, пружити који часак праве разоноде и освежења варошанима који су се иначе доста удаљили од природног начина живота; нарочито онима који по цео дан проводе у канцеларијама, библиотекама, атељеима, радионицама, учио. ницама и другим затвореним просторима, да увече проведу по неколико часова на свежем ваздуху, у слободном покрету; јер се, кад год је то могуће, игра на отвореном пољу, у патикама или тенис ципелама (хигијенски значај).

У томе друштву, курсеви енглеских народних игара, на којима учитељи специјалисте држе часове, привукли су најодабранију оксфордску публику — духовну елиту. Народна игра има тамо присталица међу лекарима, професорима, учитељима, свештеницима и студентима. Један оксфордски лекар био је одушевљен члан тога друштва са својом женом и четворо деце. Он је и својим пацијентима ревносно препоручивао да се упишу на курс народних игара. Резултат је био да су на часовима играња неке породице биле заступљене у три генерације: деде и старамајке нису уступали унуцима.

У пркос свему, у Оксфорду се могло чути жаљење што неке старе, компликоване игре изумиру. Говорило се, дау Енглеској постоји још само ту и ту, тај и тај фармер, већ стар, који зна да их игра. Таквог играча нарочито позову да дође у Оксфорд за ! мај и узме учешћа у традиционалном игрању народних игара по улицама, чиме се, у освит зоре на тај дан, по исконском народном обичају, поздравља рађање сунца. Играње, праћено прапорцима, мачевима и лепршањем марамица почиње још од четири сата изјутра и траје до девет пре подне, када опет настане редован радни живот.

А сада да се вратимо на наше народне игре. Код нас, додуше, још нема организованог покрета са тежњом да негује и чува народну игру. Али пре рата је ипак нешто учињено у том погледу. Онда су се кола више у друштву игра-