Učitelj

Значај надмешања за грчку просвету 195

сандријског (5бот. |, с. 21, 8. 181) Лесхес Митилењанин, коме се приписује Мала Илијада, победио је у једном песничком мегдану Арктина Милећанина, песника једне 7шшаномахије, Етшипопиде и Разорења Троје. О таквим надметањима обавештава нас и сам пророк добре Ериде, Хесиод. У Пословима и данима (ст. 654—659) спомиње овај први историјски књижевни такмичар да је ишао у Халкиду на гроб краља Амфидаманта, и да је код игара, приређених код тога погреба, победио певајући химну и добио за награду троножац, који је посветио хеликонским Музама. То исто дешавало се и са лириком. Песникиња Корина, Беоћанка из Танагре, пева песму у којој се натпевају беотске планине Хеликон и Китерон, а сама се у јавним агонима натпева са земљаком Пиндаром и побеђује га, а овај се, опет, са Бакхилидом Кејанином отима о првенство у хорској лирици. Пиндар се у духу надмеће и са неимарима кад, на пример, своје епиникије у величанственим њиховим уводима замишља као стубовима украшену фасаду какве палате, и са вајарима кад,у У немејској оди, свој песнички положај према агоналном победнику упоређује с положајем каквог савременог вајара, који, такође, својом статуом прославља носиоца највише врлине. „Ја нисам вајар који ствара статуе што непомично стоје на једном постољу, него на свима галијама и у малом чуну плови, моја слатка песмо, са Егине и разглашуј свуда да је Питеја, веома снажни син Лампонов, извојевао у Немеји венац у рвању и песничању“. Тврђење „Ја нисам вајар“ показује да је Пиндар свестан да ствара нешто више него вајар, зато што „агонална победа — каже на другом

месту — највише воли песму, најподеснију пратиљу венаца и мушких одлика“, и зато што „реч — каже у песми посвећеној Тимасарху, такође Егињанину — живи дуже него дела када ту

реч језик с успехом, који дају Харите, црпе из дубина срца“. Сто година раније, на острву Лезбу раскошно је цветала еолска индивидуална лирика, којој је главни претставник била Сапфа, „десета Муза“, и она је према својим пријатељицама, песникињама Дамофили и Ерини, била у музичко-агоналном односу. Са Симонидом Кејанином, који се за време персијских ратова находио у Атени, надметао се Есхил ко ће лепшим песничким венцем да овенча славу палих бранилаца слободе, али га је Симонид надбио једном елегијом у славу маратонских бораца. Год. 476 стекао је Симонид по педесет и шести пут награду у песничком надметању, а под стару главу, као осамдесетогодишњи старац, кренуо је на Сицилију, где је живео на дворовима тамошњих тирана. — После епскога казивања, које је у својим ефектима било разноврсније него ли просто рецитовање иако га је потпомагало свирање китаре, лирска поезија враћа част музичкој пратњи и певању. Било је лирских врста које су биле удружене не само с вокалном и инструменталном музиком него и са плесањем. Као што су неки храмови удруживали неимарство, вајарство и сликарство, дакле три уметности које стварају хармонију у простору, тако јеи грчка лирика у свом најсавршенијем облику удруживала три

455