Učitelj

~

Савремене реформе тежње у области наставе и васпштања 261

Идеали васпитања и наставе, како смо их прегледали код Коменског, Песталоција и Хербарта, примењени у школском наставном систему, изгубили су од своје целине и јединственог карактера. Свакодневна наставна пракса удаљила се од главних принципа. Заборавило се на сам дух реформе. Колективна настава се погрешно упутила правцем једноставности и механизма, многе појединости и случајне околности принуђавају на прецизнији реди једноставнији поступак, који најзад побеђује главни принцип. Лако се заборавља, да Коменски опомиње против сваког неприродног и насилног поступка, да се Хербарт згражава од манира и рутине, да Песталоци своје важне потстреке и сугестије преноси из Емила. Тако се из „радионице хуманости“, из Песталоцијевог „Дома детињства“ и из Хербартове школе васпитне наставе развијају наставни системи, где је најважнији циљ научити много појединости без унутрашње везе и јединства.

Поновићемо неке примедбе Петерсона, које се односе на школство столетне традиције. Он вели. „Учитељ старе школе односи се према детету зацело с љубављу, али и са извесним сажаљевањем према његовом незнању и неумешности, с осећањем да је он ту зато, да га изведе из те несавршености. „Учитељ није вртар, мада се ово поређење често употребљава, већ градитељ који по плану зида, не старајући се о камену и грађевинском материјалу“... „Цела одговорност пада на учитеља. У центру пажње је умно образовање. Ту преовлађује метода питања и одговора. Рад се дели на школски и домаћи, а школа се не пита да ли педагошка сарадња родитеља има такође васпитну вредност. Градиво је строго уређено у логичну целину и мора се запамтити. Ђаци репродукују научно градиво, док им се пружа врло мало прилика за властити рад и премишљање. Ђаци традиционалне школе пасивно слушају разлагања, а усмени и писмени испити са системом оцена мерило су успеха. Врло мало се посвећује пажња властитој умешности ђака, његовом самосталном мишљењу, његовој сопственој иницијативи и ручном раду, што би пак претстављало противтежу интелектуалној једностраности. Школи се пребацује не само недостатак у развитку умешности ђака, већ мане и погрешке и у моралној области. Указује се на страх, принуђавање, казне, сурову спољну дисциплину, док околности принуђавају ђаке да изиграју поредак и прибегавају привидном раду“. — Толстојеви педагошки чланци значе револуционарни отпор немачкој школи Хербатовог система. У јаснопољанској школи није било уобичајеног школског реда, плана и распореда градива; нико није принуђаван да учи и да иде у школу. Учило се на тај начин, што је случај пружао прилику за учење. Слобода ђака, наставе, природна метода непринуђавања, сва ова гесла опомињу на Русовљевог Емила, одушевљавају васпитаче и учитеље свих културних држава. Рађа се идеја нове школе, новог васпитања тамо, где је школа укалупљена у спољну рутину. Паулсен говори о борби за нов поредак, о обнови школе у вези с културом последње деценије. Он се буни против свакога притиска у школи,