Učitelj

Ђура Јакшић као педадог 289

поносити што је у својој средини имао кроз толике године и таква човека, као што је био Ђура Јакшић,

Али да ли учитељски позив није сметао књижевнику Јакшићу и да ли није ометао његов уметнички рад>

На то је питање тешко одговорити, — свакојако да је било момената у којима је свој учитељски рад морао осећати као терет, али тешко је увек одредити да ли је у том терету имао више удела сам рад или околина. Колико доданас познајемо живот Ђурин, можемо слободно тврдити да је он више патио од средине, као што смо видели, највише у паланкама, него ли од учитељевања. Међутим треба истаћи и ово: песме, које се сматрају као врхунац његова стварања, па и као најлепше лирске песме нашега песништва, На Липару, Поноћ, Зора, спевао је — сеоски, а једну од наших најбољих драма, такођер други врхунац његова песничкога рада, Јелисавету, спевао је паланачки учитељ. Истом је трећи врхунац, у приповетки Српско чобанче, остао престоници, и то је писао већ пред крај свога живота.

Ђура Јакшић је прекинуо „необично дјело своје“ и „необичан посао свој“, није га завршио, као нпр. Змај који је прошао и кроз последњу фазу свога могућног развоја. Он није отворио сав свој унутарњи живот, и ми га не можемо упознати свега. Ни који су га познавали лично, нису га могли упознати, јер сву дубину своје душевности он није могао непосредно показати. За то је требало и нечега глумачког (и у добром смислу те речи), а тога као дау Ђуре није било нимало. Он се постепено унутарње формовао и постепено кроза своја дела показивао, али му не би дато да се сав покаже.

Ипак, оно што је главно, оно што је основно у њему, то је открио, и то није ни могао затајати. Његов спољашњи живот био је сиротиња и голотиња, унутарњи је пак био богат рудник који се полако црпао, али се основна руда у њему појавила чим је ударено у њега. Као што је рекао за свога ратара

6 чедо радно, На њему је голотиња Ал у њему крепост тиња,

тако је било и у њега. А та крепост која је у њему не само тињала него и пламала и буктела, била је љубав, била је милост. Не да

У свету, брале, нема љубави! него да у њему Има љубави, има милости/

то је показао Ђура Јакшић и као човек, и као уметник, и као учитељ.

Учитељ 19