Učitelj

292 Др. Махаило Геновски

силно, да у мало што њиме није овладао дух апсолутног одрицања — наступило је одрицање вредности многобожачког религиозног · култа и старих словенских норми. Постепено све то надмашује инстинкт за самоодржање. Као израз тога инстинкта јавља се богомилски покрет. Својим етичким принципима он иде на то да поврати изгубљену веру, да одржи један народ без вере. Он је био неизбежна благодатна реакција против слепог одрицања, против нарушеног спокојства народне душе и против опасности: да византијски дух завлада и претопи Бугаре.

9. Основа богомилске етике

Морална суштина богомилског учења је основана на дуалистичком схвашању света — свет је од два састојка: духовни и материјални, који су истоветни са добро и зло. М та су два начела у непрекидној борби међу собом, која се води не само у спољњем свету, већи у души сваког човека. Дух ће победити материју, добро ће ликовати над злом, но само онда ако сваки човек свесно и с вољом учествује у тој борби стајући на страну доброга.

[. Јани морал

3. Тежња савршенству. Богомилско је учење за препорођај човека. Богомили су учили, да је циљ човечјег живота савршенство, које може да се постигне ако духовно победи материално, кад се дух ослободи окова тела. Постизање савршенства је приближавање самом Богу. У последње време је откривен нов споменик богомилству, који се чува у Бечкој библиотеци. У њему се говори, да ће се морално чисти богомили удостојити да виде Св. Духа и да у колико веће савршенство постигну у животу, у толико су ближи Богу. Богомили су се делили на савршене и приправнике. Први су се управљали потпуно по моралним захтевима учења, а други су тежили да достигну прве. Сви морални принципи остали од богомила имали су другостепено значење — њихово пуно испуњење сматрано је као остварење савршенства.

4. Борба је била за богомила тежак пут ка савршенству. Но та борба је била пре свега унутрашња — по својој суштини, по учењу богомила, човекова је душа раздељена на двоје, она је и божја и ђавоља, у њој деле мегдан и добро и зло. Откако је Бог послао свога сина Христа на земљу, да покаже човеку пут спасењу, да истекне што је добро а шта — зло, од тада сваки је био одговоран за исход борбе између добра и зла. Сваки је био дужан свесно и вољно да учествује у тој борби. Истински, потпуно одан учењу, богомил био је оптимист — он је веровао, да ће његовим упињањем добро победити. Тај оптимизам је био потстрек за доброчинство. За савршеног богомила истинска је радост била само радост произашла од извршеног доброг дела. У путу ка савршенству и вршењу добрих дела, богомил је спокојно сретао искушења и страдања.