Učitelj

338 Владимир Вујић

снагу јеванђелског живљења. Светосавственост и доситејство то су два савршено опречна пута. Први пут значи про-свећење: кроз светост живота и строго ношење крста којим се свему може одолети. Други пут је про-свећење кроз свемоћни и охоли разум човечји. Нема веће супротности; немогуће је замислити већу супротност. Једна и друга „просвета“ стоје у најоштријој супротности, Где се појави симбол Доситеја, ту престаје симбол светосавствености. Један укида други. Две су светлости ту у питању: светлост која се пројектује из царства небесног и она која се пројектује из царства земаљског. Којом ћемо светлошћу осветлити, у циљу про-свете, човекар За једнога је само она прва светлост истина, а друга је слаби пламен, лелујав и који ветрови и буре гасе. За другога је прва светлост само химера и „мечтаније,/ а друга је права и људска и истинита. То су два снопа светла пуштена, пројектована, са два различита извора.

Јер цео живот Савин, све настојање његово, сав труд његов. и мука и напор, све намере његове и сва дела његова, не могу, по суштинској својој природи, никада и нигде и никако одвести лик његов у царство разумског просветилаштва, у ону идеологију „просвећења“ познату у култури Запада у ХУП и ХУШ веку, као ера ослобођења, хуманизма, триумфа разума као једине светлости и триумфа човека као свемоћног бића. Школе Савине нису школе које је желео Доситеј; идеали Савини нису идеали доситејеваца; просвета Савина није просвета доситејевштине; просветитељство Савино, које прво тражи светост живљења, није просветитељство Доситејево, које истиче, над свим, слободни разум човеков.

Како би Сава чија је врховна мисао „по подобију ангелском. живети“, могао бити велики симбол рационалистичке модерне школске просвете у којој је човек истиснуо Бога, критика разума. предање, охолост светостр

Извршило се ту једно померање, једно замењивање, једна псеудоморфоза. М у томе се изгубио лик светога Саве; са њиме и његова „метафизика“; а са њоме и његова „педагогија“.

У чему је та „метафизика“ — да је тако назовемо» Не треба њу тражити међу хрпама „филозофија“; она је основна мисао: хришћанског предања. Сава је живео њоме и за њу. И цео његов. живот био је утврђивање те мисли. Прави Сава није био у својој домовини, правој, духовној, непрекидно. А сва мисао, све срце, сва воља његова била је увек тамо. Он није бежао из усамљеништва да би избегао из њега; враћао се у своју земљу као снага духовна, као отац духовни, да теши, мири, исправља, утврђује, шири веру праву, прекорева, уређује, расправља. Као отац што из свог мира и мисли својих одлази деци да их поучи, укроти, измири и удеси све. Права његова бекства била су она, када је из тог многометежног света својих земљака, света немирног који је лежао у порођајним грчевима своје историје, одлазио у мир и светлост своје Свете Горе, у крепосне земље где се Јеванђељем живи, да се оснажи, утеши и окрепи гледајући дела и живот подвижника, у Свете Земље, да буде „самовидац светих дела“. Ти повратци Савини значили су напајање на правом извору снаге и