Učitelj

394 Библиографија.

свету, и супротно да сем каузалитета има и слободних акција, и томе супротно да у свету ни ван њега нема никаквог научног бића. Из саме природе, дакле, нашег мишљења проистиче, да ниједна од ових супротности не би могла постојати без оне друге, јер је немогуће да постоји сама за себе; постојање једне проузроковано је постојањем друге. Једно од ових схватања без другог не може постојати не зато, што не би било истинито, већ што уопште не може постојати само једно, већ или два супротна или ни једно.

Питање је: откуда ова оваква црта нашег мишљења о ванискуственим стварима“ Она “је, по аутору, рефлекс спољних појава у налпој свести. Принцип антатонизма врховни је принцип свега бивања; „мишљење имитира ток, природе. Све појаве материјалног света почивају на овом принципу. Све су оне резултат кретања, а кретање није друго до. ревултат супротности сила: оно је изравњавање ових супротности. Појавама једног правца појединих од космичких бистема морају одговарати појаве супротнога правца других система. Како је материја само један облик енергије, то се на једној страни енергија материјали“ зира и потенцијализира, а негде на другој страни збива се супротан процес дематеријализације, дисолуције материје, или ослобађања енергије, чиме се условљава ново рађање живота.

Закону супротности у физичкој природи, нз којега поничу све промене, па најзад и сам живот, следује еволуција у ортанском свету. Правци еволуције увек су дивертентни, никада конвертентни и паралелни. Развитак организма иде у правцу све веће диференцијације, ка стварању све већих разлика, и супротности. Са антагонистичким тенденцијама сусрећемо се у диференцијацији биљнога и животињскога, света, чији су животни процеси супротни, даље у подели и једнога и другог од ових светова. на супротне полове, мушки и женски, као и у супротности основних биолошких нагона: нагона самоодржања и нагона одржање врсте. ; :

Такође господари амнтагонистички принцип и социјалним животом. Људи никада нису трајно задовољни појединим системима друштвеног уређења. Те"жећи. стално нечему бољем, промене, сталне промене испуњују њихову исто“ трију. Ове пак тако често осцилирају између супротности. Изгледа да су објекти среће "којима човечанство тежи другостепена ствар; главна је сама тежња за ерећом. Материјални напредак само распирује саможивост и повећава социјалне супротности. И сам разум тера људе у све већу подвојеност, јер их је на степеници еволуције најдаље одвео. | ! | Тако је, дакле, принцип антагонизма, као какав црвени конац, провучен према аутору кроз целу природу. Он је творац материјалних покрета, он је извор живота, он доминира органским светом, према њему се управља друштвени развитак човечанства. Пошто је указао на то, да на њему почива и психички тивот, наше претставе простора и времена, уздигао је он овај до „апсолутног“ принципа светскога процеса. Је ли пак тиме, светска загонетка решена „дефинитивног“ Ево ауторових закључака о овоме: '

„У свом урођеном страху од непредвиђеног и невидљивог, човек жели да све буде одређено, па жели и неки стални ред и одређеност у мишљењу. Али, треба добро размислити, би ли људи имали користи од тога, кад би мишљење било у сваком случају апсолутно и непроменљиво. Би ли такво мишљење било животворно. Такво петрифицирано мишљење не би могло задовољити нашу активну природу и не би могло бити инструменат никаквог напретка. Свака епоха, сваки век имају своја мишљења о свету и животу. Док год светом влада закон еволуције, дотле ће се и мишљење покоравати томе закону. Зато ни једно мишљење не може претендовати на то, да буде апсолутно истинито. Оно може само у мањем или већем степену да буде израз свога времена. Наше мишљење о свету или наша слика о свету исто је тако променљива, као што је и свет променљив“... 5

Тиме нас на крају, може изгледати, оставља он помало скептички расположеним. „Промене и само промене!“, зар: не звучи то донекле хераклитовски! Али, зар се и иначе с таквим мишљењем не сретамо све то већма; Уосталом, било како му драго, оно што сматрамо да о овој књизи треба рећи јесте: да, она чини импресију једног озбиљног нашег филозофског рада. Аутор познаје ствари о којима расправља и има смисла за конструктивним обухватом њиховим. Свуда где би то било потребно не пропушта он да о проблемима консултује и мишљења великих филовофских умова, вешто се сналазећи у њима и пробијајући се ка становишту, које је заузео. Конзеквентност у излагању и