Učitelj

196 Д-р Вој. Р. Младеновић

само у „хармонији и равнотежи“, у којој се природно налазе у човечјем бићу. Другим речима, истинско, човечанско и природно образовање само је оно које захтева целога човека „у укупној снази његова бића“. То је смисао Песталоцијевог „хармонијског образовања“. Кад неки писци мисле да овакво образовање не значи подједнако развијање свих снага него најјаче развијање оне која је најизразитија и довођење осталих способности у склад с овом — онда они стварно не само да ништа не допуњују и не мењају на Песталоцијевом гледишту него га само потврђују. Никакве опасности за начело „одабирање обдарених“, уколико је такво начело научно оправдано, не може бити у захтеву хармонијског образовања, јер, обдареност се може тражити, како би Песталоције рекао, само у „општој снази која произлази из јединства нашега бића“, док једнострано образовање није човечанско ни природно.

У „општој снази човечје природе“ разликује Песталоције три стране које он означава као физичку, духовну и моралну снагу или као „глава, срце и рука“ или као „снаге срца, духа и вештине“. И васпитање и настава морају хармонијски да развијају све три стране, те се и код Песталоција појмови васпитање, образовање м настава често пута укрштају. Убеђен да настава мора да сле дује природи која „из семена и највећега дрвета тера прво неприметну клицу, а потом развија исто тако неприметне али сваког дана и сваког часа нове додатке““) (стабло, главне и споредне гране до последње гранчице), он је целог свог живота у служби васпитања тражио „праоснове“, на којима почива развитак цело-

купне активности човечјег живог бића. Он је веровао да је такве „праоснове“ („почетне тачке“) нашао кад је истицао три „елементарна средства“ (глас, облик, број) која служе за напредовање „од збрканости до одређености, од одређености до јасности и од јасности до разговетности“. Свођењем наставе на три елементарна средства, Песталоције је уверавао да је решио питање о једној „А В С очигледности“ (о азбуци очигледности), а очигледност претставља „највише наставно начело као апсолутни фундамент свега сазнања“. Своју вештину очигледности схвата Песталоције као унутрашњу активност, саморадњу, а не као „просто стајање спољних предмета пред чулима и просто оживљавање свести о њихову утиску.

Из учињених напомена није тешко извести задатак саме наставе по Песталоцију: она има да помогне остварење „хармонијског образовања“ развијајући умну страну помоћу саморадње која води од „тамних очигледности“ до „разговетних појмова“ а не занемарујући остале стране човечјег бића. Овај Песталоцијев захтев постепеног напредовања од очигледности до појмова сматрају неки педагози као претходницу Хербартових формалних ступњева. Ако би ту и било какве сличности, она је само спољна, јер је Хербарт и суштину васпитања и суштину наставе схватао одлучно

2. () основи науке о васпитању од Д-р Вој. Р. Младеновића (Геца Кон, 1932), стр. 83, 86.