Učitelj

198 Д-р Вој. Р. Младеновић

наставе у томе што „систематика теорија довољно често није ништа друго него усирена дидактика с наставним искуством“.%) И у једном и у другом случају реч је свакако само о „предавањима“ и поучавању помоћу њих, које се и данас неоправдано назива наставом. Наука се може на исти начин као усмено „предавати“ и писмено (помоћу научних књига), али овај начин поучавања нико не обележава као наставу.

Ми смо као битну ознаку појма наставе истакли и свесно, планско старање да ученик преживи и усвоји изложено градиво, а он ће то моћи само онда кад градиво одговара његовом душевном животу. Према томе један од главних, ако не и најглавнији, задатак наставе био би ла пронађе и примени методу која ученике највише покреће на доживљаје, ангажујући њихову саморадњу, и који показује највише изгледа за успех у самосталном усвајању изложеног градива. На овај начин показује се задатак настави у налажењу добре методе. Историја дидактике би доиста потврдила да су се сва размишљања и испитивања окретала око утврђивања оног наставног тока и проналажења оних наставних средстава која обезбеђују највиши успех. Не треба нарочито истицати да је психологија играла притом главну улогу, а докле је она довела наставу, показује нам интелектуалистичо-механистичко схватање Хербартове школе. На њу је мислио Крик кад је тврдио да је „методизирање наставе био једини задатак психологизоване педагогике“. На овај начин ми се окрећемо у кругу: по својој суштини настава се брине о успеху своме код ученика и због тога мора да се стара о методи; добра наставна метода пак мора свакако да одговара душевном животу учениковом, дакле да се заснива на психологији. Да ли се због овога мора говорити 0 „психологизирању“, тј. у издвајању једне стране душевног живота и њеном истицању место целине. Психологија по свом научном задатку може то да чини док педагогика има пред собом човечје биће увек као целину. Једностраност је дакле и овде у питању и за њу традиционална педагогика има да захвали своме „пси“ хологизирању“.

Савремено одређивање задатка наставе полази од њене суштине. А кад се и данас као и раније скоро редовно истичу две стране тога задатка: да „преда“ извесно знање (градиво, материју) и да развија способности ученичке (да уобличава, да даје форму), не може се ипак рећи да та двостраност не одговара суштини наставе. Због ње се говори о материјалној и формалној страни наставе. Питање: која од тих двеју страна треба да буде пресудна за наставу — претстављало је, нарочито после појаве Песталоцијеве, спор који је у својим крајњим резултатима доводио до два супрона гледишта, до тзв. дидактичког машеријализма и дидактичког формализма, о чему ће доцније бити више говора. Пошто је поменута двостраност везана за природу саме наставе, потребно је да се испита да ли се, због тога, доиста мора узети

да се њоме одређују настави у ствари два задатка која треба

5) Тамо стр. 294.

инг рае