Učitelj

896 Рад. В. Теодосић

робњаци, врачаре, зли духови изнад земље и чудовишта испод земље. Савршено заборављамо да су сви ти обрасци у претставама првобитног човека били рефлекс његовог погледа на свеш, а наше дете добија те обрасце споља. Ти га обрасци зпсолутно никад не би заинтересовали и никад деше само неби на њих дошло да их ми такорећи још од првих месеци дечјег живоша не сугерирамо. Они су му исувише далеки и туђи. Деше савременог друштва никад само не би до њих дошло кад му не би о њима говорили, кад му их не би вештачки п насилно усађивали.

Кад деци причамо бајку морамо тврдо бити уверени да пред нама не стоји дивљак, ни првобитни човек, већ дете, које стоји не у статици живота, већ у стварности пуној активизма да се једно стање ствари промени и стари облици живота замене новим. Никакви биогенетички закони не могу и не треба да нас одвуку од тражења оних форми и метода васпитања који треба да науче дете да гледа отвореним очима на цео свет који га окружује и који у њему формирају материјалистичко схватање друштвених збивања. Нећемо говорићи детету да су „звезде“ — очи божје, да месец иде по небу са својим фењером, и очима које немају склоништа ит.д., због тога што га тиме уводимо у свет појмова о вештацима, ђаволима, анђелима, божјој милости у лицу ме сеца с фењером. Ми замрачујемо детету самосвест и учимо га да на живот гледа очима дивљака. На сва питања која узбуђују дете, треба да дајемо одговоре који су прави израз ствар“ ности, који разоткривају суштину класног антагонизма, и 7т0 је потпуно довољно да би дете сазнало своје место у друштву. Дајте, детету да живи оним животом који га окружује. Пустите га да гледа својим сопственим очима, да слуша својим сопственим ушима и у њега бе израсти снажна крила на којима ће оно доцније разносити по читавом светим идеју колективне среће. Та крила која израстају у њега под утицајем окружујуће атмосфере испуњене новим и напредним спремљењима неће оно никад спустити, а дечји идеали које уносе напредни педагози неће увенутн нити потамнети, они не треба да хране децу само до извесног времена. Напротив, хранећи се не мртвим материјалом првобитног човека, већ утисцима живог живота, свако нормално дете упија у себе ону несумњиву истину, да ће само у колективистичком друштву, које не зна за поделу људи на класе, човек и ч0вечанство и добити своју праву срећу.

Ако је друштво заинтересовано напредним васпитањем младог покољења, онда оно мора у првом реду узети под своје око сав она измишљени материјал на коме се васпитавају наша деца, јер се у бајки крије огромна моћ. У њој дете треба да добије своје прве напредне погледе. Хранити дете таквом измишљеном литературом какву предлажу извесни педагози, знази створити читаву армију деце која ће бити органски неспособна да ступе у редове бораца за остварење прогресивних друштвених стремљења који стоје на линији развитка. Данас се у свету формира