Učitelj

Полазна тачка образовања 477

трудећи се да данас браним некада речено, — отворено изјасним и рекнем шта ја данас мислим о тим предметима.

То ће за мене бити тим лакше, што ме у последње време баш ти исти предмети живо занимају.

Пре свега рећи ћу да је она деоба коју сам ја у својим тадашњим педагошким огледима правио између васпитавања и образовања — вештачка. И васпитавање и образовање су нераздвојни, јер није могућно васпитавати, а да у исти мах не саопштаваш и знања; свако знање утиче и васпитно. ИМ стога, не дотичући се данас те деобе, говорићу самоо образовању — о томе, у чему се, по мом мишљењу, састоје недостатци постојећих начина образовања, и какво би оно, по мом схватању требало да буде, и зашто баш тако, а не друкчије.

Да је слобода најпотребнији услов сваког правог образовања како за оне који се уче тако и за учитеље, то ја исповедам као и пре, то јест: да и претње казнама и обећања награда (права на доцније добијање државне или неке друге службе, и т. д.) које условљавају стицање ових или оних знања, не само да не потпомажу него више него ишта друго сметају и спречавају араво образовање. Мислим да би већ сама таква потпуна слобода, тј. одсуство приморавања и практичних обзира и користи, како за ученике тако и за учитеље, избавила људе од већине оних зала које данас ствара свуда уобичајено принудно и „уносно“, реншабилно образовање. Нестадак код већине људи нашега времена каквог било религиозног држања према свету“, каквих било утврђених, сталних моралних правила; лажан поглед на науку, на друштвено уређење, а нарочито на религију, и све оне разорне, убитачне по-

следице које из тога произлазе, све је то у великој мери пород насилних и рентабилних, рачунџијских начина образовања.

И стога, да би образовање било плодотворно, то јест, да би потпомагало кретање човечанства ка све већем и већем добру, потребно је да образовање буде слободно. А за то да образовање, будући слободно како за учитеље тако и за ученике, не буде гомила произвољно изабраних непотребних, не у своје време, не кад треба саопштаваних („предаваних“), па чак и штетних знања — потребно је да и учитељ, исто као и ученици, имају и једнима и другима заједничку основу, критериум, на темељу кога би се за изучавање и предавање бирала за разуман живот људи најпотребнија знања, и да се изучавају и предају у размерама које би одговарале њиховој важности и значају.

Таква основа увек је била и не може бити ништа друго него подједнако слободно, од стране свих чланова друштва, како ученика тако и учитеља — схватање смисла и задатка човечанског живота, тј. религија.

Тако је било некад, тако је и данас онде где су људи уједињени једним заједничким религиозним схватањем живота, те се према том схватању и владају у животу. Тако је било некаду хришћанском свету када су сви људи, са малим изузетцима, веровали у — црквину хришћанску веру. Тадасу људи имали чврсту,