Učitelj

Филозофија п настава 541

Ово је потребно не само за што бољу израду самог система него и ради даљег диалекшичког крешања. Јер, уношењем што више могуће диалектике у систем, овај у одговорима залржава тенденцију пшшања, тако да из одговора, кад ови преживе свој век, поничу нова питања.

Такви се доиста и показују велики системи, који у себи гаје живу диалектику, „вечну ватру“. Такве су све оне творевине умности и уметности, које вековима подгревају и освежују, хране и покрећу духове на велика и хумана дела. Таква су сва класична дела, ма којој области културе она припадала. У њима се систематисана диалектика „на диалектичкој граници диалектике“ може показати у једној слици, симфонији, драми, у једном спеву и ромаву или у једној светој књизи, као што је Св. Писмо. Свуда је ту садржан по неки животни проблем или сплет таквих проблема. У сваком таквом случају дата је по нека мисао водиља или по нека животна норма диалектичке природе, која у својој садржини, са изразитом неком диалектичко-естетском формом, врши измирење супротности у логичком и етичком, као и у есте тичком погледу. А свака таква садржина и форма у систему показује синтезе и хармонисане или надмашене противности. У систему диалектичка проблематика или проблем диалектике паказује хармонију садржине и форме. Али нигде се код таквог једног система не показује „арпоп за ма какву систематику“, као што то мисли Либерт, већ се савршен систем за органски развијену диалектичку методу свуда показује само апостериоран, тј. као из измирених супротности створено јединство, као изведена хармонија, проистекла синтеза. Притом се мора одобрити Либертов исказ, да слабљење противности у систему увек доноси собом смањење моћи у развићу самог живота, док је „у противности извор нечега демонског, које се противи обузданости, хармонији и реду форме“. Но тај минус у моћи развића собом доноси плус у искоришћењу једне културе тековине и у одмору, у окрепљењу за касније даље стварање, за каснији нов покрет. Стога је уто. лико потребнија обузданост и хармонија, као што и сам Либерт признаје (265).

Обузданост и хармонија на једној и пуна слобода на другој «страни, поларности су на областима друштвености и свега вишег стварања. Те поларности чине најкрупнију и судбоносну „реалну парадоксију живота“ (271), по којој „живот свога противника има у себи“ и која често доиста „животном расположењу даје тра» гичан карактер“. Однос слободе и ограничења садржан је како у личном животу тако кроз сав друштвени, породични, политички, морални и религиозни живот, као и кроз све умно и уметничко стварање. На подешавању тих односа заснива се све изглађивање „супротности личне слободе и личног ограничења, друштвене хетерономије и аутономије, као и израђивање сваког другог облика хармоније. У свему изграђивању супротности дато је изграђивање личности и друштвене заједнице, показује се проблематика диалектике и надмашење њених противности. Стога је задатак истините диалектике, да нас проводи кроз све њене завијутке, про-