Učitelj

291

која има да претходи свакој педагогији, дидактици и методици. Њу сам предавао најпре у летњем семестру 1921 године на Хамбуршком универзитету, на коме сам хабилитирао у мају 1920 г.

Како је дошло до одлуке за једну нову науку2

Скоро десетогодишња искуства на првом месту поучила су ме најубедљивије, да се до нове школе, за коју се борило већ близу 50 година, не може доћи настојањем да се измене наставне методе, нити неком помоћном или главном педагошком науком, најмање социологијом или психологијом. Као учитељ у свакодневној пракси, посвећивао сам се озбиљно и овим наукама, сарађујући и практично у њима, покушавао најзад, да спојим обадвоје, праксу и науку, па сам доживео увек једно те исто: С тим се скоро ништа није постигло! Чињени су по правилу врло напорни заобилазни путеви да би се постигао неки резултат који би се применио у настави, до кога би дошао и сам учитељ при темељном испитивању наставне стварности. Без сумње, тамо где су се отварале патолошке странице душевнога, где се почињало абнормама, могла је психологија да пружи констатовања, на основу којих је педагог могао да обавља драгоцен посао. Али касније сам увидео да и овде интуитивна обдареност и највећом љубављу ношена преданост према слабом детету, чине психолошка испитивања у многом излишним.

Било ми је јасно да по среди мора бити нешто сасвим друго, наиме, да од школе као целине треба нешто ново створити, тј. цео школски живот из темеља, радикално изменити. Тек тада успоставити тамо наставу и чекати, под пресијом да се добије онај нови школски живот, обелодане нова схватања о школи, кратко речено: потчинити наставу васпитању, бити прво васпитач па тек онда учитељ.

Затим сам увидео да се овај покушај мора учинити у правом, јавном животу, не у интернатима, не у забаченим домовима за васпитање под такозваним подесним условима, али у истини под нестварним условима. Покушај је тек онда успео ако ради задаци које један народ мора захтевати од сваке школе буду постигнути и у овој новој школи. Тако је било у Лихтварковој школи у Хамбургу, а те сам услове поставио и у школи при универзитету у Јени, кад сам тамо о Ускрсу 1924 године могао да почнем са својим опитом, док није најзад непрестано напредујући могао после 1929 године да се опроба и изван Јене у свим државним школама.

О овом опиту реферише се данас у низу списа на скоро 1300 штампаних страна, томе припада сад и „Педагогија наставе“ као и обе свеске „Опште науке о васпитању“ и почетци једне нове помоћне науке наиме „Педагошке карактерологије“, били су почетци изнесени у једном програм-спису као и у више студија мојих ученика.

Ако, на крају, треба да кратко кажемо шта је најважније од ових обрта за стварање „нове школе“ онда ћемо указати на следеће :

1. Најужа спона између родитељске куће и школе; школа се мора свом озбиљношћу заузети да постане школа породице