Učitelj

390

елисни тевее нивои

од знања, мора поћи при вођењу развитка дечјег. „Један мотор, који је у покрету можемо регулисавати само покретима, а никако речима. И вољу можемо развијати само акцијом, а интелигенцију знањем“.')

При вођењу развитка и настава мора поћи од ове основе, „Дакле, поћи од спонтане дечје активности: поћи од њихових ручних и конструктивних активности, поћи од њихових душевних активности, које доминирају у њима; поћи од њихових моралних и социалних манифестација, какве се јављају у свагдашњем животу, слободном и природном, према приликама, према догађајима, предвиђеним и непредвиђеним 2)

Налазећи у дечјој природи наслеђене клице активности, за које треба стварати услове ради правца њиховог даљег вођења у развићу, настава добија особине активног чиниоца у васпитању, јер се помоћу ње само наставља процес акције, који је природно дат. Тиме се уједно у настави одређује и основни облик развитка, који се појављује као рад, дечје самостално доживљавање. Радом су обухваћени сви остали облици активности, помоћу којих се у заједници живота врши међусобни утицај и потпомагање развоја појединаца и друштва.

(Наставиће се)

ВУКОСАВА М. ПОПОВИЋ:

Психоаналитички значај грешења и кажњавања деце

Психоанализа кажњавања. — Циљ је казне у васпитању: да се отклони понављање учињене грешке и да се отклони подражавање од стране других. Осим тога она мора да се примени на сваког појединца, да би се одржао праведан однос свих према реду тј. да би се дало задовољење нагонској потреби сваког да се брани од поремећаја реда. Она се употребљава и код здраве деце онда, кад друга васпитна средства не могу да помогну. Будући да је казна, тако рећи, нужно васпитно зло, то ми ако и не можемо њено дејство да сведемо у границе које желимо, морамо се трудити да бар отклонимо њене штетне последице и дејства. При кажњавању треба водити рачуна о индивидуалним особинама ученика. Јер будући да је казна резултат индивидуалне констелације, у којој се налазе с једне стране нагони и потребе ученика, а с друге интереси и потребе реда, то ће ученик схватити казну само онда као оправдану, ако признаје ред и ако увиђа своју кривицу тј. ако увиђа да је грешка његово индивидуално дело, а не последица, рецимо, стицаја околности, у које је доспео случајно или туђом кривицом. Даље, треба имати у. виду да исту грешку ученици могу да врше из различитих раз-

5 Џ. Дуј: „Педагогика и демократија" — стр. 36. 2) Ад. Феријер: „Активна школа“ — стр. 18. 5