Učitelj

420 _______________- ===

Много мање неслагања има у употреби речи настава и у схватању појма који се њоме изражава.

Оно што у овом изразу пара „духовно чудо“, то је „схватање појма“.Јер, појам је схватање, највиши, пречишћени израз схватања, те реч схватање може упућивати само на неки однос, изражен једним појмом, као што јеи појам „настава“. Тако исто нам се показује логички неисправна и ова реченица:

„Настава према нашој употреби те речи има за предмет поглавито развијање разума, те је према томе најдужи између сва три појма“.

Ако сваки педагог понаособ има право на своју особену употребу речи настава, онда како ћемо се моћи споразумети у тако непрегледној разноврсности схватања! Још чудније звуче речи „најдужи између сва три појма“. Јер већ само одношење речи најдужи уноси извесну забуну, те се не зна на шта се односи та реч, да ли на предмет или на разум. Уистини пак, не односи се ни на једно ни друго већ на треће, на које је могао мислити сам писац, тј. на појам „настава“, те се с овим и чини компарација. И каква је то компарација, кад се за појам „васпитање“ може казати да је најшири, док се за појам „образовање" ништа не каже с погледом на његов обим, а за појам „настава“ вели се да је најдужи.

Од врло многих других логици и стилу писца посве карактеристичних ситница, пре него пређемо на идејне ствари, да наведемо и један случај чудног падежног односа, какав се показује у овој реченици:

„Променљивост душевнот живота, долази отуда што свака наша животна. радња зависи и од прошлих и од других садањих радња, а истовремено ствара и зависност с будућим радњама, припремајући их (").

Овоме примеру, који чини „зависност с будућим радњама“, није потребан коментар.Довољно је да се региструје та „зависност с будућим радњама“, те да се на томе примеру ако ништа друго: ништа више као једном даљем доказу, покаже пишчева непажња која можда потиче из ничим оправданог хитања. Но зато, уколико се писац дотиче крупнијих питања о васпитању, утолико морамо бити опрезнији колико од самих нелогичности толико од погрешности. Тако, код питања о „суштини васпитања" на стр. 54 каже се да развитак чини предмет васпитања, а одмах потом, на наредној страни, се вели: „Васпитање је према томе исто што и развијање... Није ли то директна противречност» Јер оно што чини предмет једне радње не може бити исто што је та радња. Или, на стр. 58 се каже: „Само је педагогика стајала на несхватљивом гледишт) да мора у природни развитак човеков да унесе духовне вредност и све ово што се назива васпитање". (Само не знам, зашто је по“ требно било ово проширење реченице: „и све ово што се назив васпитање", и на шта се односи „све ово"). Томе сасвим противи. износи се на стр. 57: „На обележени начин морамо доћи до за ључка да.... васпитање данас није ништа друго до потпомагање вођење развитка". А како се развитак може потпомагати и води ако се не мора у природни развитак човеков да уносе духо